Sa posebnom ljubavlju i setom, Stara dama se priseća kneza Mihajla. Balovi o kojima je pričala cela
Srbija, sva ta raskoš i veselje, bili su blagodati u kojima su uživali kralj Milan i Aleksandar, ali to je bilo
mnogo kasnije, kada je potpuno stasala. Međutim,
knez Mihajlo bio je tu od samog početka. Učeći je
prvim koracima, uživao je posmatrajući njenu lepotu, koja je rasla iz dana u dan. Koliko god je njegova
ruka bila čvrsta u vođenju državnih vladarskih poslova, toliko je bila nežna svaki put kada bi dodirnuo klavirske dirke. Veliki zaljubljenik u umetnost,
gajio je posebnu ljubav prema operi, posedujući
čak celu partituru „Travijate“. Da li je operski libretto, opisujući uglavnom nesrećne ljubavi, poslužio kao slaba uteha njegovom slomljenom srcu?
Da li je, šetajući zamišljen po pedivnom parku oko
zdanja, prebirajući u mislima stihove Bajrona, Puškina, pokušavao da razume poruke sudbine koja ga
je uporno bacala u neručja žena koje nikada neće
moći da ima? Za razliku od svog oca, koji se prilično grubo odnosio prma ženama, knez Mihajlo je
bio nežan, emotivan, uglađen, sa svim manirima
dostojnim kraljevske loze. Baš tu na terasi Zdanja
pretočio je svoju beznadežni ljubav u pesmu „Što
se bore misli moje”. Sa svojom Palatom bio je od
njenog stvaranja, a ona sa njim do njegovog kraja.
Poslednji vikend pre nego je ubijen u Košutnjaku
1868., proveo je baš tu u Starom zdanju.
Kao I svako siroče, prelazi u ruke sledećeg rođaka I
o njoj nastavlja da se stara kralj Milan.
Konačno 1872. Godine poptpuno biva z(S)avršena.
Pred očima ponosnog Koste Šreplovića blista prelepa građevina boje slonovače, visokih lučnih prozora, sa cvetnim ukrasima. Pred njom kitnjaste stepenice koje vode do ogromnog parka. Fontana u
63