T
rudeći se da ne smeta nikom, krijući koliko je to
moguće, svoje izranjavane zidove kao i zgaženu
dušu, provodi poslednje dane bežeći u uspomene.
Zaboravljena od svih, setnog pogleda, drhtavom
starom rukom u izlizanim satenskim rukavicama,
nežno, jedva primetno, popravlja prljavu pocepanu
ritu, trudeći se da bar neko u njoj prepozna tragove
nekadašnje kraljevske balske haljine, boje šampanjca. Zahvalna stablima koja poput gardista nekada,
sada uspravno stoje oko nje i svojim gustim krošnjama pokušavaju da barem malo sakriju sve njene
zakrpe, čežnjivo tone u sećanja pokušavajući da
tamo nađe snagu i nadu da će možda nekada ipak
biti bolje.
Vragolast osmeh preleće joj preko lica, seleći se u
1859. u Kragujevac, tadašnju srpsku prestonocu,
kada je, pojavicši se tek kao nagoveštaj ideje, zagolicala misli ostarelog kneza Miloša. Zamišljen, namršten ne baš preterano raspoložen za zabave, za-
trpan vladarskim problemima, počeo je da razmišlja
o izgradnji velelepnog zdanja dostojnog časti
Skupštinskog doma Srbije. Lokaciju je odabrao u
neposrednoj blizini prestonice u prelepom pitomom kraju. Znajući da su uglavnom sve kneževe
ideje ubrzo postajale odluke, nije bilo dileme da će
I ova biti sprovedena u delo. Ono što ni knez tada
nije znao, a u šta je ona bila apsolutno sigurna, bilo
je, da neće biti baš sve tako. Da će njena namena
biti potpuno drugačija, da će biti rođena isključivo
za mondenski život u kome njena lepota i raskoš
nikako ne smeju biti sputani ozbiljnošću i dosadom
skupštinskih zasedanja.
Na njoj je bilo da čeka, na knezu da shvati.
Njenoj sreći nije bilo kraja kada je, slučajno ili ne,
doneta odluka o preseljenju prestonice iz Kragujevca u Beograd, a odmah za njom i sledeća, da
Staro zdanje postane letnjikovac dinastije Obrenović. Stari knez nažalost nije doček