dotičući se i sam malopre navedenih problema
adaptacije književnosti (naravno, nezavisno od
gorecitiranih autora).
Povodom stvarnosne, tj. naturalističke fakture
filma, Aleksandar Petrović u svom eseju iz 1959.
Godine, „Oblici i putevi filmske poezije”, kaže:
„Na filmu se ono što se govori stvarno i vidi, ne
može da ne bude to (ono što se slikom predstavlja),
već samo može da bude ilustracija smisla nečeg
drugog” (Petrović 1971: 61). U vezi sa ovim, on
takođe govori kako metafora i tropi na filmu uopšte
deluju „namešteno i nategnuto” (Isto, 61) ukoliko
element na kome metafora počiva nije realni deo
scene ili kadra, i navodi primer iz svog filma „Let
nad močvarom”: „za kadrom u kome metak pogađa
pticu, namontirao sam kadar brzog i snažnog
bljeska sunčevog refleksa na tamnoj površini
vode... kao metafora kroz koju će se izraziti sva
životna silina ljubavi. [...] Potpuno sam siguran da
je (metaforu) ne bih u montaži izgradio da sunce
i voda nisu bili realni elementi scene filma, a
pozadina je mogla da bude tamna
pošto je to subjektivni kadar ptice koja umire” (Isto,
62). Sedam godina ranije, 1952, povodom problema
predstavljanja poetskih sadržaja na filmu, u eseju
„Poezija u filmu i filmovi o poeziji”, piše: „poezija
se ne može filmovati ilustrativnim načinom”;
kao i „...nužan preduslov za realizaciju poetske
literarne građe jeste oslobođenje od literarnih
shema... menjati da bi se došlo do maksimalne
identičnosti” (Isto, 13-14). Pred kraj ovog eseja,
on zaključuje: „Treba transponovati čisto literarnu
formu u govor filma i verbalno izlaganje zameniti
montažom i likovnom kompozicijom, kombinujući
ih sa propratnim tekstom” (Isto, 14). Petrović
će kasnije doći do izražajnih sredstava koja će
mu omogućiti poetski sadržaj na filmu. Upravo
u gorenavedenom eseju iz 1959. godine on ih
izražava mnogo preciznije. Konkretno, to su: „dva
izrazito filmska fenomena: međusobni kontekst
svih umetničkih vrsta koje film u sebi objedinjuje
(može se upotrebiti i izraz „sinteza umetnosti u
filmu”) i promena planova .” (Isto, 60)
Petrović nas natpisom na početku svog filma
„Biće skoro propast sveta” upućuje na to da su mu
„Zli dusi” poslužili kao inspiracija (isti postupak
primenio je i u špici svog prethodnog filma,
„Skupljači perja”, koji se takođe može posmatrati
kao indirektna adaptacija ovog romana.) On jasno
odvaja fabulativni i idejno-filozofski plan ovog
romana Dostojevskog. Što se tiče fabule, iz romana
su preuzeti likovi Marije Timofejevne – u filmu