na pravi način. Koji je to pravi način, ne bih znala
precizno da kažem, ali, recimo da ih, kao prvo,
ne smemo poricati.
Kao u haiku poeziji, koja je svedena na esenciju, tako
i Valjarević piše o takozvanim malim događajima,
ljudima i životinjama, i kroz to o svom shvatanju
života i sveta, a sve to preko mosta estetike.
U Zimskom dnevniku, kroz naoko jednostavnu
radnju, junak šeta Beogradom jedne zime i ispisuje
dnevnik njemu bitnim događajima. I tako vidimo taj
mali svet, koji ide uporedo sa velikim događajima,
ponekad se preplićući sa njima, a ponekad i ne. I
taj mali svet deluje istinito, u smislu estetske istine.
2. januar – nedelja
U 14:15 tri vrapca oko bare na uglu Vojvode
Dragomira i Topolske.
U 14:16 dva vrapca oko bare na uglu Vojvode
Dragomira i Topolske. Jedan je odleteo.
U 14:17 tri vrapca oko bare na uglu Vojvode
Dragomira i Topolske. Vratio se onaj vrabac.
29. januar – subota
U 13. 55 Ulicom Gospodara Vučića, jedan momak
sa torbom na ramenu i drugom torbom u ruci, ali
i kapom na glavi. Hoda i nosi. Nositi nešto, neki
teret, to je suština svih poslova. Taj teret, polako,
nositi, stići ću, nema zaustavljanja, mogu, taj
teret, polako, nositi, mogu, nositi, taj teret, stići ću,
nositi, polako… To je pesma svih poslova.
21. februar – ponedeljak
U 11. 15 skroz sam dole, u cipeli: ono najzahvalnije
od tela, zdravo i krivo stopalo, kojem je još do
gaženja, i do gaženja, po travi i asfaltu, šljunku,
pesku, plićaku, stenama, tu i tamo da se nešto
šutne, povremeno i da se poskoči.
U 13. 30 skroz sam dole, u cipeli: do samog
asfalta kao čovek.
U 16. 50 skroz sam dole, sve vreme, u cipeli: sa
pete na prste. Tu je sve jasno.
67