„Stajao sam pored Van Gogovog autoportreta,
na nekih pola metra od slike. (… ) Jednom sam
čitao Van Gogova „Pisma bratu“, tu knjigu. Posle
toga sam želeo da vidim slike. Neke sam viđao
po knjigama, kao reprodukcije“ (… )
Ali kad staneš na pola metra od slike,
Od neke Van Gogove slike,
Možeš videti Van Gogove vijuge.
Možeš videti Van Goga kako slika neke mutne
Seljake za stolom i možeš videti kako su neke
Slike blatnjave.
I možeš videti, i gledati, Vinseta,
Tačno među oči, dok slika svoju sobu,
I troši i troši i troši tubu žute boje.
Možeš ga videti kako on
samo gleda svoje cipele i
Kako iz tih iskidanih, iznošenih i razvezanih
Pertli taj Van Gog izvlači i cedi samog Van Goga.
Možeš videti koliko je on samo šljakao. I nikad
dovoljno te šljake. Možeš videti koliko mu je još
slika trebalo, možeš videti da je sve to on zbilja
želeo, ali nigde se ne može videti zašto nikada
nije dovoljno takvih slika, i uopšte, takvih
stvari. To ne možeš videti. Jedino što kad vidiš
Vinsentovu sobu i kad vidiš samog čoveka, vidiš
da je to činjenica. “
65