Tada pomislih kako se i ja puštam niz stranice,
osluškujem i stalno očekujem nešto tiho, nešto
u blizini, jedva čujno. Očekujem tekst koji će me
uvući u sebe, čije ću biti integralno slovo. Taj
tekst želim da vidim, čujem, osetim. Deo odgovora
nalazim i u pesmi Uvod:
„Sa istom energijom
divim se
Česlavu Milošu i Gertrudi Stejn
kad se upustim u čitanje,
s potrebom
da me zagreju nečije reči.
I kad usred šume,
sa svih strana okružen drvećem
stojim na jednom panju
i vidim
da mi se tako dopada i
prirodno, kažem:
zašto ne bih
svakog dana dolazio na ovo mesto?
A u tu šumu, tada,
ušetao sam sa namerom da pišem,
uz neko stablo i pitao se:
šta u stvari čoveka greje?“
Kao što drvo fizički greje, tako umetnost,
metonimično opisana kroz pisce Miloša i Stejn,
greje duhovno. Papir je od drveta. Knjige su šuma,
ali mi biramo drvo za sebe, panj za sebe, na koji
ćemo stati i posmatrati. Dakle, opet dolazimo do
pitanja izbora.
Umetnost je izbor, kako tematski, tako i formalno.
Bingo! Ono što Valjarević kao književnik pruža
je neposrednost i stavljanje lupe na neke, naoko
male i beznačajne, događaje iz okoline. Neko
ko hoda i hoda gradskim betonom, a uočava
prirodu. Floru i faunu. I ko se ne odriče grada, a
sjedinjava se sa prirodom. Valjarevićeve rečenice
su impresionističke, bez suvišnih „joj-mnogo-sampametan-i-sve-znam” fraza, od čega ne prezaju
takozvani edukovani pisci ili prepisivači, kakvih
je danas najviše, koji slede ctrl-c/ctrl-v manir,
te kao usmeni pevači „valjaju“ jedno te isto,
bežeći u opštost u večitom strahu da ne
iskoraknu u lično(st). Svedenost, a opet rečitost.
U romanu Ljudi za stolom oduševio me je opis
Van Gogovih slika i gradova.
63