„Umetnik svojim radom
mora da pomera granice
sopstvenih psihofizičkih
mogućnosti. A posle i to delo
mora da pomeri posmatrača,
da se senzacija slike ureže u
um. Trenutno, mene zanima
moja komunikacija sa samim
sobom i radom, i mislim da,
ako sam tu dovoljno iskren,
da će to delo dotaći i nekoga
ko nije upućen u ceo tok nastanka dela. Da li će moj rad
ostaviti trag na današnje
društvo nije mi presudno. “
Ja: „Težiš li tome da putem svojih
radova preneseš određenu poruku ili to
dolazi spontano?“
Lalić: „Ne, mislim da posmatrač može
da vidi poruku koju on želi. Ono što ja
imam je razgovor sa samim sobom. Taj
razgovor je, koliko intimistički, toliko i
sociološki, jer se bavi tim stvarima koje
se dešavaju oko mene. Nisam slep niti
želim da se zaslepim za ostale stvari,
ali ne želim ni da direktno citiram neka
dešavanja. Mada, doduše, ovaj jedan rad
je nastao nakon samoubistva nekog lika
koji se sačmarom ubio na sred Notrdama,
na glavnom oltaru, kada sam bio u Parizu.
Kasnije sam tek video da rad ima nekih
segmenata koji mogu da se povežu sa tim