inspiracija rad i konstantan rad, i ne postoji
mistifikacija toga da postoji jedan tračak inspiracije
koji je tračak svetla u tunelu, nego je to konstantno
kopanje i konstantan rad i kroz taj rad ti dolaziš
do rešenja. A životna situacija je sve. Uvek je sve
što se trenutno dešava u mom životu, i ne samo
ličnom nego i u samoj atmosferi – bitno. “
Ja: „Mogli bismo da počnemo da snimamo ovaj
razgovor… “
Marko: (koji „tek kreće“ da snima razgovor) „Da,
da, da snimamo… “ (uzima fotoaparat) „Par puta ću
da škljocnem, ne obraćajte vi pažnju. “
Lalić: „Imaš i radove iza, pa škljockaj, slobodno
neka se vide i radovi. “
Marko: „Ne znam koliko ti je intimna ova prostorija,
pa da ne otkrivam mnogo.. “
Lalić: „Pa, znaš šta, s obzirom na to da se moja
umetnost i bavi upravo otvorenim intimizmom,
gde je poenta da se otvori čovek i da je sve na
videlu i gde je sve bačeno, onda, jel da, ne postoji
intimnost. U svakom slučaju, u nekom trenutku će
nešto od ovih radova da se izloži. “
Ja: „Poznato nam je da si nedavno imao izložbu u
Parizu. Kako je uopšte došlo do tvog odlaska tamo
i kako je to sve proteklo?“
Lalić: „Kada sam napustio Fakultet primenjenih
umetnosti 2012. godine rešio sam da odem u
Pariz, pritom neznajući nikoga tamo, samo sam
uzeo portfolio pod jednu mišku, pod drugu gitaru i
otišao na petnaest dana da vidim šta će da se desi.
Pripremio sam se na internetu, u smislu da sam
16 | bulevarumetnosti.rs
video koje su galerije zainteresovane
za tip radova koje radim i išao sam od
jedne do druge galerije i pipao teren,
proveravao kakva je varijanta i da li to
one uopšte hoće. Što se tiče galerija, to
je prilično drugačiji svet od ovog ovde.
Tamo su sve galerije privatne i rade
tako da žive od svoje prodaje. Postoji
jedan čovek koji je zadužen za galeriju
i ne postoji taj grupni savet galerije
pa da ti sada konkurišeš i tek sledeće
godine dobiješ neki angažman. Tako da
je drugačije stvarno i tamo je jako, jako
teško, a Pariz je i poznat po tome da je
malo zatvoren. Svi su ljubazni i svi hoće
da vide, ali postoji jedna velika distanca.“
Ja: „Da li si znao jezik kada si otišao
tamo?“
Lalić: „Ne, ne, ali za divno čudo, u galerijama generalno svi znaju Engleski i to
na jako finom nivou. I eto, na kraju, od
svih galerija koje su htele da rade sa
mnom i htele da vide radove uživo, jedna galerija mi je na kraju ponudila termin. U Francusku sam otišao u aprilu, a
dali su mi termin, mislim, u oktobru te
iste godine. Tako da sam radove s kojima
sam kod njih konkurisao, izložio posle.
To nije velika galerija, ali je na jako lepom mestu, odmah pored Sene, baš
kod „Cité des Arts“, koji sam kasnije
i posećivao. To je veliki umetnički kampus. Lepa stvar, ali