mo i želimo zajedno sa
njima da se njihove muke olakšaju, ako se već
ne mogu okončati, a za
njihov beg navijamo iako smo svesni da je osuđen na propast. Čak ni
Pacov, „Juda”, „drukara”,
najljigaviji lik predstave, ne ostaje bez saosećanja publike, pogotovo
u sceni kada nakon izdaje plana bekstva šefu Marko Pavlović stoji
na stolu, leđima okrenut publici, držeći papirnog ždrala dobijenog od šefa iznad glave, moleći
svoj monolog u kome je on smrtnik u svetu bogova
koji zahtevaju apsolutnu poslušnost, a samo ponekad smrtnicima daju poklone, najveći od svih nekoliko metara kvadratnih za život. Kada se utisci nakon
predstave slegnu, osim provereno tačne maksime
da su policajac i prestupnik dve strane istog novčića, dolazi se do misli da pošto je zatvor otelotvorenje zakona, sloboda može postojati samo van zakona. I to ne samo nužno za zatvorenike, budući da je
zatvorski život u čoveku bez mase uopšteni prikaz
ljudskog društva gde vlast uvek zadobija nasiljem,
da bi se potom propisivali zakoni.
A ono što bi se režiji moglo zameriti je ritam, čiji
intenzitet nakon snažnog početka dva puta opada,
ostavljajući publiku da gleda osuđenike koji se dosađuju u svojoj ćeliji, mada se i ovo može shvatiti
kao autentičan prikaz zatvorskog života. Ritam se od
otrpilike sredine i do samog kraja ipak sve više i više
podiže, prvenstveno stvoren glumačkom svirkom na
sceni, rečitativskim ponavljanjem onoga zbog čega
je određeni lik osuđen
(„lopov”, „ubica”, „kurva”) što zadobija odliku
plemenskog rituala, koji kulminira sa vapajem
„nevinog” Lakija „nisam
kriv”, kome se svi pripadnici zajednice pridružuju jedan po jedan,
a zatim i horski. Mladi i
energični glumački ansambl zaslužuje još jedan osvrt. Najstariji je
Vladimir Tešović u koliko dosadnoj, toliko i
dirljivoj ulozi Lakija, jedinog čiji zločin koji mu obezbedio kartu za zatvor
ne saznajemo i koji stalno ističe svoju nevinost,
sve do trenutka kada zadaje smrtni udarac Maradoni. Kroz Tešovićev uverljiv prikaz „malog čoveka”, onih kojih društvo primećuje na ulici koliko i
da su u zatvoru, data je snažna slika zatvora koji
oblikuje čoveka prema svojoj meri. Osim pomenutih, od ostalih šest studenata glume, posebno se
izdvajaju energični Marko Grabež kao Maradona,
„pali” narkoman koji za razliku od većine „kolega”
deluje pun života i muke što nema gde da ispolji,
kao i sjajni Marko Gizdavić kao Mutavi, u zatvoru
zbog silovanja, a zapravo veliko i neshvaćeno dete
koji pažljivim glumačkim pokretom skreće pažnju
na biljčicu pasulja koju gaji u saksiji i nosi svuda
sa sobom. Tu je i Dušan Matejić, hladno odmeren
u liku Doktora, lopova i „mozga” zatvoreničkog plemena. Strahinja Blažić kao Crni, vođa zatvorenika,
Vučić Perović kao Lepi, muška prostitutka zaljubljena u Maradonu, i Miloš Đurović, igraju manje-više
tipske likove, ali se uklapaju u ansambl i pokazuju potencijal da kao glumci dalje uče i napreduju.
23