Između četiri betonska zida, u samoći sijalice koja uporno zuji
ispod plafona koji se sistematično obrušuje prema mom temenu,
pritajen, usađen strah starih.
Nepomično zurim u tvoje lice u svojoj glavi, u mojim mislima
samo jedna slika,
jedan blic tvoje svetlosti koju sama emituješ – sunce je suvišno,
ti ležiš na ljubičastoj travi i miluješ svoju decu, jednog anđela, drugog, trećeg,
i spavaš samo onda kada na svetu nema zla.
Realnost pesnicom budi iz teške kome, a prostor te je učinio dalekom.
Da li se mimoilaze naši pogledi upućeni nebu, da li se spajaju u tom plavetnilu
džinovskom, i vole li se kao što ja volim tebe?
Ti ćeš i bez mene plesati ples sunčev,
i tvoji zmajevi će grejati sve nas,
sanjaćeš vreme sna i u svom snu ćeš jahati veliku zmiju.
I kad te mudrost obuzme kao ludilo, ti ćeš, opet bez mene, stvarati život,
nove, nove energije koje protiču kroz tvoje ruke, prste i jagodice,
a meni ostaje samo iluzija, slutnja da možda jesam nekad znao za tebe,
i smejaće mi se svi,
kad progovorim o tebi i kad suvim, otupelim rečima grebem sto
od trulog drveta.
Moj duh i moje telo beživotno dišu u ovim betonskim zidovima,
sijalica više ne radi,
jer sam svojom tugom posisao svu njenu energiju, oko mene sve umire.
I kad tako pogledam kroz prozor i ugledam svoju baštu punu pepela,
poželim i ja da umrem.
Ali dišem i dalje, jer svaki moj dah putuje ka tebi, dišem i dalje, jer se sećam onoga
što
se nikada nije dogodilo, i dalje dišem,
jer dišeš i ti.
Piše: Dorijan Dobrić
Dizajn: Bojana Rajević
2 | bulevarumetnosti.rs