Kolumna - Nemanja D. Milinović
Diploma na meru ili na znanje?!
Početkom juna domaći mediji bili su preplavljeni vestima o plagiranom doktoratu trenutnog ministra policije. Događaj se vezuje za „ozloglašeni” privatni
Univerzitet Megatrend. Iako ovaj skandal spontano otvara nekoliko kulturoloških pitanja, čini mi se da i ovaj put u javnosti agresivno provejava apostrofiranje pojma „privatni univerzitet”.
V
eć godinama pokušavam da uočim objektivnu
razliku između državnih i privatnih obrazovnih institucija. Da li krucijalnu važnost ima status
određenog univerziteta, ukoliko se otkriju plagirani naučni radovi ili pak korumpirani profesori?
U kontekstu teme nije suvišno podsetiti da su
mnoge stare evropske univerzitete osnovali kraljevi
ili državnici, pa je njihov patron bila država. Odatle
potiče tradicija državnih univerziteta. Sa druge
strane, ako ponekad mislimo da samo državni univerziteti poseduju duge tradicije postojanja, ne
treba zaboraviti da u svetu postoje prestižni privatni univerziteti stari nekoliko vekova. Tako npr. privatni univerziteti Harvard, Jejl, Kolumbija ili Stenford postoje duže od državnog Beogradskog
Univerziteta, koji je osnovan tek 1863, odnosno
20 | bulevarumetnosti.rs
1905. godine. Privatni univerziteti kod nas su se
pojavili osamdesetih godina prošlog veka, pa donekle predstavljaju novinu.
Dok razmišljam o ovim temama, uvek me zasmeju
uobičajeni „argumenti” protiv privatnih univerziteta. Tako je moguće čuti da privatne fakultete završe svi koji plate. Glupost! Studenti privatnih
univerziteta ne plaćaju ispite. Oni plaćaju moderno opremljene učionice, centre za razvoj karijere,
međunarodno priznate profesore itd. To isto bi
trebalo da plate i studenti državnih univerziteta,
koji ne uspeju da dobiju subvenciju kroz budžet.
Razlika je što današnji studenti koji nemaju
budžet i žele da studiraju, imaju mogućnost izbora kome će platiti uslugu sticanja znanja. Jedan od
argumenata je da privatni univerziteti imaju niži