Dragan Karolić
Memoari
jednog gay muzičara
Rodjen sam u Beogradu jednog hladnog četvrtka 18. februara 1960. godine u 15:40 sa skoro 4 kilograma težine i 52 centimetra dužine u normalnom položaju (sa glavom napred) a mama mi je opisala: „Drala sam se kao magarac!“ U vreme kada sam ugledao ovaj svet, stanovali smo u zgradi koja se nalazila odmah pored porodilišta tako da je ona samo obukla papuče, orgnula šlafrok i prešla preko ulice. Od mame sam saznao da tata posle rodjenja moje sestre nije želeo više dece, da moje postojanje zahvaljujem samo njoj i da je ona trudnoću sa mnom skrivala do dana kada je stomak već bio veliki.
Moja porodica ni po čemu nije bila neuobičajena: otac Strahinja službenik, majka Dobrila krojačica, moja 15 meseci starija sestra Valeria i ja smo spadali u prosečnu gradjansku klasu. U tom našem prvom stanu u Višegradskoj ulici, koga se ja više ne sećam, živeli smo sa očevim roditeljima baka Milicom, deda Ivanom i njegovom majkom, odnosno našom prababom Natalijom.
Ja sam nazvan po kumu Draganu jer je tada bio običaj da prvom detetu ime daju roditelji a sledećem jedan od kumova. Kakva sreća da me nisu nazvali po onom drugom kumu koji je bio Turčin i zvao se Karalampije! Ali zapravo, kada bolje razmislim... Karalampije Karolić, zaista bi zvučalo interesantno. Šta je tu je, ja sam i sa ovim običnim imenom postao nešto „neobično“.
Sisao sam 25 dana, ali samo mleko mi nikada nije bilo dovoljno, sa 4 meseca sam dobio puno zuba a već sa 6 jeo šnicle, pasulj i hleb sedeći za stolom. Spavao sam dobro iako su me ujutru povremeno nalazili pored kreveta, stalno sam cuclao prste i bio relativno mirna beba. Prohodao sam prilično rano, naime već sa 9 meseci, mama mi je pričala da sam odjednom ustao i došao kod nje. Sa godinu dana sam kršten u Vaznesenjskoj crkvi pri čemu sam, kako su mi tvrdili, popa uvatio i povukao za bradu. Posle deda Ivanove smrti smo se preselili, ali i dalje živeli zajedno sa baka Milicom i njenom svekrvom.
Valeria i ja smo išli u jasle, medjutim, budući da smo jako često bili bolesni, mama je morala zbog nas da napusti posao i da ostane kod kuće. Kada sam malo porastao, postao sam neverovatno živahan, ali plašljiv i povučen. Sve slike iz tog doba pokazuju da sam bio užasno mršav i da su me uvek kratko šišali. Moja sestra i ja smo od mame nasledili slab vid te smo od malena godinama morali da nosimo naočare.
Mi smo se lepo slagali i igrali zajedno iako smo ponekad bili ljubomorni jedno na drugo. Mama pamti kako je Valeria, čim bi ona mene držala u naručju, govorila: „I ja sam mala“, i kako i nju treba da uzme. Ja sam je zvao „Valelia“ jer dugo nisam mogao da izgovorim slovo „r“ i dok sam ja više bio privržen mami, ona je više volela tatu. Oboje smo obožavali „Bratka”, neodoljivog majmuna od štofa i plastike, i to je jedino što smo do današnjeg dana sačuvali iz našeg detinjastva. Često smo ga tako držali kao neko dete i predlagali mami: „Rodi nam još jednu bebu pa da se sa njom igramo!“
„Bratko”
Prva sećanja
Zar nismo slatki?
M
oja najranija sećanja, tada sam imao 5 godina, potiču iz tog našeg drugog stana u Zagrebačkoj ulici kao i njegove okoline. U stan se ulazilo direktno u veoma prostranu kuhinju iz koje se na levo išlo u dve manje sobe a na desno u jedan hodnik i iz njega u WC, balkon i u još dve veće sobe. Baka i prababa su koristile sobe na levoj strani, mi one na desnoj a kuhinja i WC, koji su se nalazili u sredini, su bili zajednički.
Loše u tom stanu je bilo to, što u WC-u nismo imali ni kadu ni toplu vodu niti grejanje, mama nas je kupala u lavoru te smo se uvek smrzavali. U sobama su bili prostrani tepisi, imali smo ogromne kaučeve kao i jednu peć na naftu tako da je sve zajedno, barem meni (dok jednoga dana nisam upoznao bolje), bilo lepo. Nameštaj je bio staromodan ali masivan i udoban a za mene su najinteresantniji bili televizor, radio, gramofon, šivaća mašina i naravno ono čime sam se igrao.
U to vreme je moja sestra krenula u školu pa sam se igrao sam a najviše sam voleo da slušam muziku i da crtam. Moji roditelji nisu imali neki veliki izbor ploča, uglavnom narodnu i zabavnu muziku kao i džez, ali bilo koju muziku da sam čuo, ja sam momentalno počinjao da pevam ili da igram. Sem muzike, imali smo i ploče sa skečevima kao na primer „Dakle dragi mužiću“, koji sam neprestano slušao i koji i dan danas znam napamet. Kada sam crtao, to su godinama bile uvek 3 iste teme: ili jedan ženski lik sa velikim očima i dugačkom kosom ili jedna kuća sa vratima, dva prozora, potokom ispred, drvećem i cvećem pored, brdima sa suncem, oblacima i pticama iza nje ili sam šestarom pravio krugove, koje sam posle popunjavao raznim bojama.
Rado sam skupljao salvete, držao sam ih u jednoj velikoj, kartonskoj kutiji i svaki dan vadio, gledao, brojao i uredno slagao nazad. Kada smo gledali televiziju, to su onda najčešće bili crtani filmovi Tom i Jerry kao i komične serije a naši omiljeni glumci su bili Čkalja i Mija, Suvi i Debeli kao i Charli Chaplin. Sem toga, dopadala mi se filmska serija „Izgubljeni u svemiru“ („Enterprise“) iako sam se uvek prilično plašio.
Često sam posmatrao mamu kako šije i kako iz jednog komada štofa nastaje haljina. Ona je imala veoma staru „Singer“ mašinu iz 1930. godine koja je pripadala još njenoj babi i koja se pokretala nogama. Meni je naročito bilo interesantno kada su na probu dolazile mušterije i pred ogledalom proveravale kako im stoji nova garderoba. Moja omiljena mušterija je bila neka profesorka francuskog od koje sam naučio nekoliko reči pa sam se od tada svuda hvalio kako znam da govorim još jedan jezik.
Tata je na posao odlazio rano ujutru kada smo mi još spavali, popodne je običavao da malo prilegne a uveče smo mi morali u krevet, tako da smo sa njim provodili malo vremena. Baka Milica je još uvek radila i to kod jedne porodice u američkoj ambasadi, ali je pokušavala da bude sa nama kad god su joj obaveze to dopuštale. 1966. godine je umrla prababa Natalija u 84. godini života i to prilično sklerotična, jedanput sam je posmatrao kako sedi za stolom pred buketom ruža, otkida i jede latice. Nakon toga je u kuću ušao „svež vazduh“, naime baka je sada slobodnu sobu izdala dvema studentkinjama, sestrama Mariji i Dani. One su bile veoma drage a Dana, koja mi je nekako bila bliža i koja me je zvala „Mile moj“, je čak od jednog mog ispalog mlečnog zuba napravila privezak za lančić.
Mi smo stanovali na trećem spratu jedne starije, ali solidno gradjene zgrade u kojoj je živelo 10 porodica. Moja prva drugarica je bila Dragica Popesku, buckasta devojčica sa drugog sprata, sa kojom sam često provodio vreme zajedno i u nju se čak zaljubio. Kada smo jednom tako pekli paprike na šporetu, zagrlio sam je i rekao joj: „Dragice, ti si moja ljubav!“ Moji roditelji su se družili sa tetka Dragom i čika Rankom iz prizemlja a bilo je puno rodbine i prijatelja koji su redovno dolazili kod nas.
„Prva ljubav“
Tetka Cica je bila malo nagluva, radila je u jednoj fabrici konfekcije a njene ruke su bile prekrivene ranama jer je imala ekceme. Čika Femča je imao teško detinjstvo jer je u drugom svetskom ratu izgubio roditelje a živeo je sa ženom koja ga je usvojila i negovao ju je do smrti. Čika Mirko je imao bolesno srce i jedno stakleno oko jer je posle rata, uprkos upozorenjima svojih drugova, otvorio jednu kutiju slučajno pronadjene municije koja je eksplodirala. Mamin mladji brat Bane je sa ženom Borkom, pre nego što su otišli da žive u Nemačkoj, povremeno dolazio u posetu, ali njega nisam voleo jer je bio primitivan i namćorast a stalno se nepristojno izražavao.
Naše dvorište
Dvorište naše zgrade u kome smo Valeria i ja igrali badminton ili vozili bicikl je bilo prilično veliko, ali jako prljavo a vazduh, zbog neposredne blizine železničke stanice, veoma zagadjen. Pored stanice se nalazio i park u kome smo se ljuljali i klackali ili jednostavno sedeli na travi. Tata je jedno vreme vozio beli motor „Vespa“ koji se prevrnuo u dvorištu i tom prilikom oštetio. Od kada je kupio prvi auto, jednog belog „Fiću“, odlazili smo na izlete u Košutnjak gde smo disali svež vazduh, na ušće gde smo gledali auto-trke ili smo obilazili našu brojnu rodbinu.
Baba-keva i deda Jova
Baba i deda 1933. godine
N
ajčešće smo posećivali mamine roditelje deda Jovu i baba-kevu. Valeria i ja smo je tako nazvali zato što joj je naša mama uvek govorila „kevo“ a i da bi je razlikovali od druge bake. Ona se rodila 1910. godine u Banatskom Brestolcu i posle završene zanatske škole u svom rodnom mestu došla u Beograd i zaposlila se u radnji za krpljenje čarapa. Baba-kevin maternji jezik je bio nemački i ona se zvala zapravo Emma, ali je zbog svoje katoličke vere, prilikom udaje ime morala da promeni u Miroslava. To je bilo samo na papiru i svi su je i dalje zvali isključivo Emma. Jedanput je došao poštar, pričala nam je smejući se, noseći pismo za jednu Miroslavu, medjutim, ona ga je uveravala da ovde stanuje samo ona, Emma. Tek kada je poštar otišao, njoj je palo napamet: „Ej, pa ja sam Miroslava!“
Deda Jova je rodjen 1909. godine u Beogradu gde je pohadjao trgovačku školu a onda je otvorio privatnu radnju za prehrambene proizvode. Ona mu je posle rata bila oduzeta a zatim je do penzije radio kao poslovodja u jednom preduzeću. U vreme dok je mama bila još mala, on je zadobio opekotine na glavi, grudima i rukama od jedne lampe sa špiritusom i to pred očima članova porodice. Kasnije je počeo sve više da pije, što je postepeno upropastilo njegovo zdravlje.
Oni su stanovali u jednoj više od 100 godina staroj i oronuloj kući na Dorćolu, gde se u dvorištu još uvek nalazila turska kaldrma. Baba-keva i deda Jova su spadali u tipične predstavnike stare generacije: debeli i sa malim životnim prohtevima (najvažnija stvar je bila da ima nečeg dobrog da se pojede), ali dragi i puni pažnje za nas unuke. U njihovom podrumu je uvek stajalo po nekoliko džakova krompira i buradi kiselog kupusa a u sobama su na sve strane bile zalihe hrane: šećer, brašno, ulje, kore za pitu, suhomesnati proizvodi, tegle sa pekmezom i turšijom... Baba-keva nam je tepala Gagane i Valika i stalno nas je nudila da jedemo, mesila je božanstvene kolače i pravila neodoljivo slatko od dunja. Deda Jova je, svaki put kada smo dolazili, pokušavao da mi da poljubac u obraz što sam ja izbegavao jer je on bio neobrijan i strašno me je grebao po licu a sem toga, osećao se na alkohol i znoj.