jata. znao je da će ih (ne-na-merno (pa on je iz drugog jata)) prekršiti čim nauči da leti. i – eto. poleteo je. sada traži insekte po svom izboru a kad ih nađe u dovoljnom broju, sažali se i sahranjuje ih – ima za to posebno opremljeno groblje od gnezda kraj ružinog stabla.
na sprovod odmah pozove i kamingsa da čita molitve kô autostoper iz dakome. a ko će kome ako ne svoj svome... ne?
kamin(n)gs
17.
uvod u dramatičnu raspravu:
neću ništa od života. on hoće mene. evo, pristajem. dajem mu vene, pramen kose, ruke, noge, oči! ( da ne zaboravim), pesmodrom i sve što uz to ide. hajde već jednom, pokupi me.
apres moi le deluge
toliko godina on razmišla kao da za uzvrat tražim apoteozu... mani me, živote, ne treba mi to. hoću sad i odmah da ti se predam, budem lično tvoja robinja. nije mi jasno kako neko (ili ...što) žvaće vreme i pljuje na moje pametne misli; ne prima poklone i to mi je život... zaista mi nije jasno. ko zna neka me uputi pravom životu, a ne ovoj umobolnoj krojačici smrti.
nastavak sledi (apres mois…)
kamin(n)gs
18.
samo što nije svanulo, a on je još hodao stazom nalik na laku noć. pred njim je teturao uzdah koji povezuje život i smrt... povezuje.... ili je već povez a o a o. n je i dalje hodao držeći u ruci mesečevo ogledalo. daleko je zora.... osećao je... tako daleko da se više nikada... neće... spustiti u svetloplavo – zeleno-modro davnašnje carstvo pogleda u TO
kamin(n)gs
19.
Dnevnik
razmišljam zašto je važno pisati dnevnik.
kao prvo, misliću na sebe; zatim, neću se zaboraviti i, ono najvažnije, produžiću život za par minuta koliko bi vam trebalo da to pročitate.
fusnota – ništa nisam podvlačila i brisala; nejasno je jer mi se prosulo mastilo iz, nehatom probušene, bočice u glavi.
kamin(n)gs
20.
gospodine, reče java, ima li ovde mesta za mene?
samo trenutak da pregledam, odgovori san i zaviri u sebe.
gospodine, nemam više vremena, uskoro krećem, obećala sam
pa znate li koliko sam prolaznika noćas smestio?!
gospodine, žao mi je... ali imam sastanak u tačno naznačeno vreme.
znao sam, prepoznao vas i dobro obezbedio prolaze
gospodine, ja nisam od onih, odgovorna sam i jako razumna
e, sve mi je jasno; s takvima sam imao najviše problema...
javi je pao mrak na oči – još samo minut i razneću sve
nećete moći, draga javo... sunce je ljuto i nije razborito.
na to se java zalete po svome, ugura glavu u svesni san
ovaj je dočeka vedrom mesečinom i smesti u oblak na putu
ni za gde. samo preko mene oduzetog, osećate?
samo preko sebe
svetla tamo
samo tako
priviđenje
kamin(n)gs
21.
dokazi za očiglednost postojanja –
sunce viri i ne sme da uđe
opala kosa na jastučnici
memla i vlaga su prejake
spazmatični nerv prati muvu na nadlaktici
prozor je zaliv najavljenog dana
dozvoljavam sebi da me nema
potpis –
oči
i
kapci godišnja bora
pečat –
nada utopljena u beznađe
kamin(n)gs
22.
pismo
danima pokušavam da ti napišem pismo izvini već sam ih iscepala
48 puta 365(6) rado bih te lično upoznala,
ali stalno menjaš mesto boravka kao i teme
mojih brzojavnih misli. nije mi jasno kako si ti
bio ubeđen da mi je adresa ona stara 48 x 365(6) dana
hajde pošalji mi opet pismo o sebi da ne bih brinula
šta je s nepoznatim, dobro znanim stvorom.
svakoga jutra otvaram prozor i čekam lastavicu koje više nema.
da li zbog kiše ili rasklopljenihi krila lešinara – nisam upućena
ni tvojih pisama u njenim raznobojnim kljunovima...
kao da su ubačena u tunele crva
da li ti je jasno da ću uvenuti čekajući reči koje me hrane
hajde
seti me se
ako sam ja na sebe zaboravila, na tebi je odgovornost
puno te pozdravljam i
bacam ovo pismo što dalje od sebe... da me ne seća
na onu koja će osvanuti sutra i pokušati da se dozove
kamin(n)gs
23.
beleška o autoru
NN je rođen (svakako, pa on nije „neštampana knjiga“)
bio je prijatelj Kavafija i Teokrita, nešto kasnije i Egziperija
(P.S. stalno je poskakivao između poetskog i prozno-liričkog dijaloga)
njegov stav prema istoriji istrajao je do konca potke nasušnog života
da li je bio pristalica antike – i te kako jeste
da li je bio u sukobu s banalnom mistikom pseudoestetike
naravno – realna sfera atmosfere bez dovoljno čistog vazduha
to je
naslov ovog citata je izgubljen
kao što je i NN odavno sebe izgubio u lovorikama odavanja počasti smrti.
istakla bih još jednu lucidnu stranu njegove ličnosti
govorio je, prevodio i pisao na svim nepoznatim jezicima.
dakle
ovaj je autor višedimenzionalno ispupčenje bezbroj uglova u nedovršenoj mentalnoj ravni.
kamin(n)gs
24.
niko ne može biti načisto da li je želeo život kojim živi –
reče ruža pre no što je sagorela u sveopšem plamu svojih latica
a oni koji su joj se divili, koji su je sa zanosom gledali sa strane
okrenuli su glavu i tražili drugu da njome boje okopneli vid.
začudo,
ruža se nije kajala zbog truleži svoje sudbine
i dalje je zamišljala da širi mirisni akvarel
danu koji beše usplamtala noć
da
priznajem, nastavi ona, nisam sigurna da li sam izabrala
dovoljno jak plamen da obasjam tužnu tamu oko sebe
o tome sam
zasigurno
od semena snila i snila i sni
će zasaditi novi
zbogom
kamin(n)gs
25.
besmrtni bog je šetao
dok su smrtnici padali sve niže i niže
iz sebe u sebe preneo je dušu
i sada nazdravlja punom čašom vina
meni
ne
ja nisam u stanju svoje
a kamoli tuđe grehe da otkupim
hvala
ni vino ne pijem
nisam besmrtna
samo sam okovana olupina leša
kamin(n)gs
26.
Tog dana, te i te godine, taj čovek se rodio. naučio je da govori, da vlada svojim telom, naučio je da koristi oči, usta... to – posebno – pregrizao je pupčanu vrpcu i krenuo u svet. obuzelo ga je prejako ushićenje jer je dokazao sebi da stvarno postoji. Dugo je hodao svim meridijanima, stavio podne među slepe oči i shvatio koliko je veći od Zemljine kuglice. Na trenutak se vratio u predeo rođenja, tek onako, da imitira čoveka sa uspomenama i ponašanjem po pravilima životne paralele.
međutim, kako je stigao do prve raskrsnice, zbunio ga je znak za samo 2 dozvoljena smera kretanja. seo je kraj sebe, duboko se zamislio, a očaj i strava pljusnuše iz vedra neba.
na svu sreću, ostalo je u njemu još malo snage da odluči šta će – birajući između 2, odabrao je smer 3. nepostojeći.
živote! Ima nade, ima!
kamin(n)gs
27.
Ako svi shvate šta sam želela da kažem, onda ću im iskreno odati tajnu da sam zaboravila navodnike
i da te misli samo potvrđuju pravilo kojeg se niko više i ne seća. ima još bezbroj načina za odbranu,
ali do sada nijedan nisam koristila; moraću malo da se udaljim i ostavim reči da se same kriju.
evo,
udaljila sam se, samo još tunel da zatrpam i onemogućim ehu da mi uđe u vene.
kamin(n)gs
28.
ušli su u mene i okrznuli me svojom autobiografskom analizom.
bila sam nerastvorena knjiga iz koje su čitali prstom povrh čela.
kada bi me upitali da li razumem, odgovorila bih da – klajna.
klimnuli bi glavom u znak pobede nada mnom, a ja bih klimnula repom stvora iz prvobitne epohe intuicije.
ma nemojte mi reći da sam fanatik učvšćivanja ludosti, dobro se čuvajte jezdimira, lako će vas strpati u susednu odaju.
moje su pesme izmišljene (p.s. navešću vas na kristal od leda) ne vidim šta biste u njima izdvojili kao pseudoanamnezu. slobodno postavite dijagnozu, moj će vam leš skočiti za vrat.
iako ne vidim dalje od sveta, moje su oči psihodelična didaskalija preteranog sagledavanja istine,
šta biste još da ispitate.
ja sam prorok preokreta. videćete, videćete.
ali mene – NE
kamin(n)gs
29.
iza leđa čujem (krišom!) poznat glas –
il’ je adam, ili eva (sorry, klajne!) ili gosn bog…
svejedno je...
otkuda im pravo da remete neštampano nedeljno popodne?
telefonom zovem partenona, požalim se, zamolim ga da upali vespu
i odveze me do akrosa – plaćam carinu, suncobran oboma – JA
žagor tuđe priče! to je neko namerno upao u domet.
dočepam se mobilnog, pozovem ga opet
sve strepeći
da će mi trio prekinuti vezu
(ne-ljubavno! nisam ja od juče!)
partenon mi dobaci – hajde, sprem’ se
na-dve, na-tri obukoh se skladno
(neću, valjda, jelek i opanke?!),
pa s laptopom ispod leve miške
(poezija, parti, poezija, shvati...)
poletesmo kô parne komete!
najzad mir u duši, najzad predah... ah...
parten(o ne) (o da)!
sećaš li se sećam
ovde sam htela zauvek
da se nastaniš
udomim
ima šanse za to
zato što
mi se razumemo
e molim te,
ma, nemoj plakati
ni ti
ni ti
obećavam, kameni!
kamin(n)gs
30.
sunce ćuti pognute glave. tavanica se šunja do oka i
spušta na kapke ono što je noćas sa njih pobeglo.
tišina obara prazninu ili se
iz nehata sudara sa sobom. nema mira, nema.
mesec se dugo dvoumi kako da odsvira rekvijem sveloj sunčevoj odi.
zaista sam previše neuka da bih razumela ovu dramu u dva čina. zaista,
partenone... o... ne..
kamin(n)gs
31.
čiko, nacrtaj mi... dom
ali ja nemam magične boje
čiko, nacrtaj mi... dom
moja četkica nije tako u sebe zatvorena
čiko, nacrtaj mi dom
dobro, pitaću egziperija kako da preselim akvarel akropolja
u ram slike dimenzije života
čiko,
ti možeš i smrt...
čiko
naslikaj mi smrt
kamenu
kamin(n)gs
32.
sedim u konju i razmišljam kako izaći
s kim i kuda dokle
nasuprot glavi nalazim prolaz jeste to je
idemo
privezujem misli i prebrojavam ih
joj jedna nedostaje ona koju je napao roj pobesnelih osa
praviću se da sam još u konju i urlikati iiii do mile volje
možda ih rasteram možda samo sanjam
da pretvaraću se i to
uspavane misli sa zaštitnim faktorom
čiko nactaj mi do do
doooom
hej jeste dobila sam oteto blago
postojbinu
uzjahaću prvu vespu (nisam ja zaostala)
par
t(ih)e
no(gu)
ne(miču se od nje)
u inat svetu koji ne postoji
kamin(n)gs
33.
nešto se dešava greška je što među mojim usnama
klizi samo noćna tišina
pesme navlače kartonske zavese
da ne vidim svoje ime
nešto se čudno dešava
ja sebe ne nazirem – pa
jedina sam stvar od koje se ne mogu udaljiti.
sebe ću stalno doticati da bih se podsetila ko sam
uspavaću se na koricama knjige
jer je sve previše čudno
Kada se budem probudila
neće to biti ni jutro ni veče
već samo ona svetlost u grudima
Déjà vu ab astra
kamin(n)gs
34.
pitanje sam koje otvara vrata novom poglavlju odgovora
sa bezbroj strmohodnih značenja
svaki od njh stupa na scenu okačen o onaj prethodni
ovaj dan je prepun ideja
uzjoguni se pitanje i
ode da samo dovrši čajanku na susednoj pozornici
kamin(n)gs
35.
ne poričem, suče, boga možda ima, ali svojim ga očima nisam videla
videla sam oblake kako probodene nebo halapljivo ždere
videla sam nežne Sunčeve zrake kako se plačno dozivaju
i usplamtalo lišće koje grana od sebe drsko odbacuje
a on
nije ni trepnuo
nije ni prstom pokazao zlo
samo je dan izdisao memlu dok je bio na pokopu
ne poričem, suče
presudi mi, ti si karma ravnodušnog groma
hajde već jednom, kazni me
pa ćemo onda raspravljati o bogu po mojim trulim vijugama
kamin(n)gs
36.
uputstvo za tumačenje pesme
prvo je treba sekirom desetkovati svom snagom
kad te umor svlada, sedni nadomak haosa
kako nije lako ni to posmatrati
udalji se
neka vetar raščisti iverje
možeš se smejati do mile volje
i tako izazvati oluju da presudi i
sve raznese daleko od sentimenta
e, tad se vrati i pogledaj
tvoja podsvest cvili da i nju naoružaš
kamin(n)gs
37.
Iako u vidokrugu nema nikoga, uopšte se ne osećam samom...
koga bih i videla kada sam slepa…
s kime bih i pričala kada sam nema…
ko bi mi prišao kada sam prozirna…
i da vam više ne objašnjavam zašto sam Carica na Maskembalu Raja
želela bih samo da me se ne plašite ako me u podsvesti budete sreli
ja sam narcis
pero albatrosa
i
čuperak korova u odeći anđela
kamin(n)gs
38.
sve ono zbog čega se ovde uvijamo u crno
druga obala zlati
a ono što nas sada čini jatom nada u odi
tamo odiše spokojnim taktom
zašto se niko ne vraća s kamerne obale
zašto
shvatićete
budite pribrani
ne pripremajte se unapred
zvonik s hridi ravnomerno otkucava
i tačno u određeni sat dozove
splav
uvertire duši koja se smeši
kamin(n)gs
39.
Poezija je
ne bih vam mogla precizno objasniti.
iako sam se pripremala da održim predavanje na tu temu,
osećam kako mi se olovka ledi i jezde reči u bezbroj pravaca... pa, da, zima je
kao što rekoh, poezija je (molim za čašu žive sode) hvala)) poezija je
oblik jako vijugav i nikada ne znate u kom ćete ga stanju zateći
posle toliko napisanih pesama, ne znam da li ću nove objaviti u obliku inja na kapcima
ili drveta što hoda nudeći gnezdo usnulim vrapcima
a možda se u utrobi oforme
pesme bez ikakve forme i sadržine
možda
ne znam, zaista,
puno sam reči htela , doživela...
sada sam pocepana sveska koja dopušta da je
poezija gužva i desetkuje
nije lako,
ali i ta vrsta mazohizma je poetska forma
sadržaj
je
kraj
kamin(n)gs
40.
Toliko je toga trebalo obaviti u snu da kapcima nisam dopustila da se dodirnu.
oni još uvek maštaju o odanom drugu i mole me da ukinem zabranu
zauzvrat,
umiriće topot nervnih vlakana i
oslikati pesmu van zvezdanog podijuma
kamin(n)gs
41.
bio je dan nema ga više ma gde tražila i vršila iskopine toga dana nema ne pitala sam pticu samo je ravnodušno pogledala i sjurila u beskrajnu tamu. guram ruku u vlastiti mozak i izvlačim je ko sramnu zver dosta je pitanja nema dana – sve je unapred zaršeno nema branka karajona jesenjina mene nema nema sunca. nema kiše ničeg nema prazna dušo... niz staklo klize odbačene reči i to bih staklo slovom polomila i u bezdan sasula prah... ali više nema okna, nema daha, nema želje umišljena pesnica kovitla nad pesmom
koja je samu sebe zgazila do bola
kamin(n)gs
42.
Istina posmatra svet jer sebe ne sme.
Kada bi posumnjala da je zaista ima, srce od kristala bi se rasparčalo na asimetrične gomile šljunka.
Pojednostavimo život da bismo joj olakšali tiho razgledanje svega što postoji i onog čega nema a biće nadam se verovatno
kamin(n)gs