Kuća obrasla
bršljanom
Iza Magde, pored njega je, kao hipnotisana, nesigurnog koraka, prošla i Marija. I dalje je imala onaj prazni pogled.
Pošao je mehanički za njima.
Na vratima se pojavila njegova majka Lenka. Prvo sa iznenađenjem, a onda sa sve većim užasom gledala je čas u Lakija, čas u Magdu i Mariju, kako prilaze.
“Znala sam da ćete doći. Sve ovo sam već sanjala,” rekla je tiho Lenka.
“Pa, hoćeš nas pozvati u kuću, Aleksa Lakiću?” rekla je Magda zapovedničkim glasom.
“Hoću…” čuo je sebe Laki kako odgovara.
Lenka se, činilo se pobeđena, pomerila u stranu.
“A, da, još nekog treba da sačekamo,” rekla je Magda sa demonskim osmehom. Onda se okrenula Mariji: “Marija, ovo je tvoja majka, Roksanda!” I pokazala je prema kapiji!
Svi su se, kao po komandi, okrenuli.
Nebom je eksplodirala svetlost munje, i, samo sekundu kasnije, prolomio se tresak groma. Udario je svom silinom u ono usamljeno visoko drvo na livadi iza kuće, i zapalio ga.
Na kapiji je stajala demonska žena, u beloj haljini do zemlje, crne, raspuštene kose, koja joj je pokrivala
lice…
U tom trenutku, prve, krupne kapi,
počeše da padaju.
19.
Iz kuće Luke Jevremovića krenuo je posle pet sati popodne. Za nešto više od dva sata brze vožnje biće u Beogradu. Dok je vozio, pogled mu je stalno bežao na prednje sedište, na kome je ležala knjiga Nikodija Stefanovića.
Tu staru, od vlage skoro uništenu, požutelu knjigu, prelistao je na brzinu u kući Luke Jevremovića. Nije imao vremena za pažljivo čitanje, i sad je silno žalio zbog toga, ali bilo je važnije stići u Beograd kako bi upozorio Mila na opasnost.
Pomislio je na krštenje Eleonore Davidović u Lakićima. Pretpostavljao je da bi Eleonora mogla biti Milova baka sa majčine strane. Stan je bio u posedu njegove porodice. Milov otac, Stole Desertić, bio je poreklom iz Krajine. U Beogradu je osamdesetih godina studirao prava i oženio se Milovom majkom Marijanom. On i Stole studirali su, otprilike, u isto vreme. Laki je bio vanredan student. Pravni fakultet je samo u prvoj godini upisivao hiljadu dvesta brucoša, pa se nisu poznavali. Sećao se, kad se tu doselio devedesetih, živeli su sami sa sinom. Pitao se šta se desilo sa Eleonorom. Mile je nikad nije pominjao. Pre pet-šest godina Stole i Marijana su se razveli, Laki nije znao zašto.
Odlučio se, i pozvao Mila mobilnim telefonom. Nije se zaustavljao.
“Gde si Lakiša, šta ima? Je li stižeš ovamo?”, veselo se javio Mile. “Propuštaš zabavu, evo baš sakupljamo deliće jednog tanjira, od ukupno dva, koja je ovaj smotani Ivan prao posle ručka. Samo on zna kako je uspeo da ga razbije…” U pozadini se čuo Ivanov smeh.
“Malo sam se zadržao, ali stižem za oko dva sata… Bićeš u stanu?”, upitao je.
“Bićemo, nabavili smo pivo, gledamo neki film i pijemo…”
“Čuj, možda će te začuditi
7
Lazar Janić
http://lazarjanic.wix.com/lazar-janic-writer