Jelena Stojanović
INAT
E baš ću da se inatim u inat svima. Obuću babine opanke, neka svi znaju daih još ima. Opasaću tkanice oko pasa, najlepših duginih boja, obući ću belu, veženu košulju, i prsluk od srme i štrasa, i u inat svima zaigrati morac i čačak, jer to je krv moja. Mogu ja biti i neko drugi, neko evropski, nema problema, al’ najteže je biti svoj, i ko da u nama budala drema, jer mi smo čudo, sa nama je igrati se lako, brzo zaboravljamo ko smo, odakle potičemo, a to ne treba zaboravljati tek tako. E pa zato ću da se inatim u inat svima, i ješću proju i sira u centru grada, i piti kozje mleko, jer mi je dosadilo da glumim dok sam ovde, kao da sam negde, tamo daleko.
LEDENA NOĆ
Ledena mesečina nas obasja, i pusti svoje zrake, na zaleđene puteve i zaleđene brzake. Na prozorska okna okači ledene zavese bele, išara nebo, ledenim zvezdama i zahladi čemprese i jele.
DOBRO DA JOŠ IMA
Dobro da još ima vodenice stare, da joj mogu doći, da me želja mine, tu kraj nje da sedim kao kraj junaka, i pričam sa njome od zore do mraka.
Dobro da još ima puta i puteljka, kojim mogu doći do svog zavičaja, da prašinu dignem usred Sunca žarka i umijem čelo vodom sa proplanka.
Dobro da još ima naše kuće stare, ko starina stoji, sve nas očekuje, i ko da nam šapće ono što je bilo, dok život lagano svojim putem ide. Dobro, dobro da još ima.
NEMOJ NI TI
Neću da glumim da nemam krvi seljačke, i da ne znam šta je štala, pojata, plevnja i porta. Ma ne mogu da se divim jarmu bez volova, kaci bez kupusa, buretu bez rakije, koji usred kafane žive. I nemoj da mi neko polomi testiju iz koje su moji baba i deda vodu pili, u njoj živi duh mojih predaka, i naši će duhovi u njoj biti, kada nas ne bude bilo. I nemoj da se čudiš što mi je kaiš tkanica, i što znam koje je hajdučka trava, kantarion i majčina dušica. Već idi, udahni čist vazduh u našim šumama, napi se vode sa izvora, uplaši se zmije i guštera, zakiti se cvetom sa livada i nemoj ni ti, jer ja neću da glumim da u meni krvi seljačke nema.
NAJLEPŠA PRIČA
Sipam ti poljubce niz obraze, kao vodu na vodenični točak dok teče, i posipam te pogledom svojim, kao pšeničnim brašnom, a moj ti pogled sve reče.
I dok te grlim, kao da golim rukama sipam brašno u vreće, opijam se dodirom tim i gubim se u ponoru sreće.
Šapućem ti reči, slatke i tihe, kao kad vetar struji kroz vodenične grede, i najlepšu priču nevidjivom rukom za nas piše.
Raduješ me postojanjem svojim, kao kad vodenično kolo žito melje, sa tobom osećam vrednost života, kao što hleba život daruje.
ODRASLI
Gledam odrasle, pa im se čudim, od njih mogu samo da poludim.
Vremena nemaju, brige ih more, bolesti stežu, sve im je gore.
Stalno se žure, svuda u trku, najlepši trenutak, pretvore u muku.
Zimu ne vole, a ni leto, proleće, jesen, smeta im sve to.
Svadljivi često, smeju se malo, do čega li im je samo stalo.
To što nas čuvaju, opterećenje, već godinama traže bolje rešenje.
Dijagnoza njihova sasvim je jasna, oblačna, kišna, k’o alarma glasna.
Ustajte deco celoga sveta, pomozimo odraslima još ovog leta.
Pesme za decu, Lela stojanović
KAD ME DEDA ČUVA
Čuva mene često deda, ja bih reko radi reda.
Nit’ me pita dal’ sam jeo, ako nisam , dal’ ih hteo.
U šetnju me on ne vodi, šetnja njemu baš ne godi.
On da igra fudbal neće, da ne zgazi divno cveće.
Da ne zovem ja drugare, dok on drema da ne kvare.
I da trčim, sve polako, lupanje mu smeta jako.
Da muzika tiho svira, jer glasna ga baš nervira.
I sve tako, sve po redu, pazim više ja na dedu.
Pesma za decu, Lela Stojanović
Lela Stojanović
Rođena i živi u Niškoj Banji
Pesnik za decu i odrasle, ali i pisac dramskih tekstova i član Udruženja Dramskih Pisaca Srbije.
Do sada objavljenje tri knjige pesama za decu ’’Zeleni oblak’’, ’’Najlepši osmeh’’ i knjiga pesama na temu ekologije ’’Oaza sreće’’.
Idejni tvorac i autor teksta bojanke za decu ’’Konstantin’’.
Igrane su predstave ’’Priča o sreći’’, ’’Čuvari prirode čiste’’, ’’Gde je Deda Mraz’’ i ’’ Vesela šuma čeka Deda Mraza’’.