Саша Мићковић
http://sasamickovicpoezija.weebly.com/
РАСПЕЧАЋЕНА ПИСМА ЖЕНИ
I
Пишем Вам писма тупе горчине,
и осећам да лик ми се мрви.
Све ми дражесно уз блесак мине,
па посред душе гриз бола врви.
О, зар да сажмем љубав у риме,
и како да Вас немоћан дражим?
Да Вас озарим, како и чиме?
Једино версом злокобност блажим.
Можда сва писма ова иструле,
неком фијоком где цвета буђа,
а моје речи никад не хуле,
тек их прикрива заборав, рђа.
Ја Вас зажелим стихом да златим,
крај вашег скута спокојем сјатим!
II
Наше познанство било је плима,
која мехурно преплави душе.
У здели срца љубави има,
довољно да се сва зла заруше.
Долазили сте тек на пар дана,
провели време у шетњи, причи.
Кажете, Вама живот обмана.
Мој подривени тако том сличи.
И онда смо се зближили јако,
чудесна бића бола и наде.
Купидон руб нам жића дотако,
само што време дашке украде.
Ви сте далеко, патите ћутке,
а ја самоћом згорим тренутке!
III
Ми се у вечност записујемо,
над развалином, а тако блиски.
Разумемо се безгласно, немо,
лукови дуге за нас чак ниски.
Схватам све Ваше скривене жеље,
и знам да радо хрлите мени.
А зашто онда страх у прах меље?
Ми у сновиљу крвљу сливени.
Склупчали смо се у тајном санку,
безлетне душе, скрцаног једра.
У Вама видим ту плетисанку,
која час тамна, час сјано ведра.
Згрчићу усне, рећи да волим,
и умом бистрим и телом голим!
IV
Полако мили к`о паук време,
разоткривамо најдубље страсти,
јер нам и мисли у чежњу стреме,
то постајемо изданци сласти.
Нек` ова писма бар посведоче,
о тој љубави у трошном трену.
Од прапочела смрти кост коче,
кад Харон свије очима мрену.
Записујем Вам све ове речи,
да нас прашина, бездно не затре.
Знајте, даљином многи су свисли,
а љубав често безнађе сатре.
По мени већ се таложе глеђи,
трептање смрти буде гост веђ
V
Дуго се нисмо уснама такли,
а руке траже баш пут ка кожи.
Кристални бол се зенама цакли,
сред бића наших трулежност гложи.
Вама су мила капци већ модри,
гнусном тишином самоћа тишти.
Мирис ће писма бар да ободри,
где реч уз крике кроз Вас завришти.
Изнова све је залудно, мутно,
без Вашег гласа језа корача.
Жижљиво време капље злослутно,
и суза лице мермерно глача.
Усуд нам ланце све звонке кује,
о Вама госпо живи сан снује!
VI
Уснио сам Вас, били сте бледи,
тужни, посиви, без трачка смеха.
Образе Ваше слад не замеди,
већ рије отров с чеоних стреха.
Брилијантне су љубави круне,
и затрептасмо ненадним заром.
Само што усуд год нам укуне,
па спалимо се ватром и гаром.
Сванућа плану у неизвести,
Ви недосежни, тајанства Жено.
Зато све јаде згрчим у пести,
љубави труње, тло стрмостено.
Зорење сипи, црнкасто јутро,
још један траг се за Вама утро!
VII
Ове смотуљке браон папира,
нанижите у слатке евенке.
Већ утрнуће вене сабира,
у залеђене кроз вечност сенке.
У нама трза крвца и бунца,
изгоре руке од недодира.
Пенелопа сте сред глогов-трнца,
што рубин-сузе у недра збира.
Лозом од речи Вас сам уплео,
да вековечим све што се ћути.
Памучним скутом обрести хтео,
а ледни прсти још бриде крути.
Таложимо се у сржи леса,
где студен крхке росиштем стреса!
Саша Мићковић