odmah otvorih prozore, a Crnog ubacih u kadu i pod skoro vreli tuš. Tečnost za pranje suđa je potpuno odgovarala svojim prenaglašenim mirisom limuna, te je skoro polovinu potroših zadovoljan efektom koji je proizvela. Pas je bio u redu, samo je moj BOOS na rukavima bio ugovnan poporilično. Promenih kaput na jaknu i brzo napustih stan, govoreći Crnom reči prekora ljutito i besno istovremeno. Znojav od brzine radnji koje sam u agoniji izveo samo za nekoliko minuta, istrčah do parkinga na kome sam ostavio Allu u njenoj Samari. Ups... Na mestu su ostali samo tragovi od njenih zimskih guma sa kranponima. Sveži i reklo bi se još topli. E, sad je na mene došao red da se u onim doginim govnima uvaljam i udavim konačno.
Ne znam koliko sam stajao nepokretan dok nisam izvukao cigaretu spasa, rekao bih posebno spasonosnu. Gledao sam u pravcu kojim je otišla, možda i očekujići da me obasjaju farovi auta u povratku. Vratih se u stan svestan da je postupak kojim je Alla stavila tačku na današnje veče stvarno šmekerski i dostojan uvažavanja. Pri ulasku u stan sačeka me oduševljeno Crni skakućući radosno ko da ništa nije ni bilo. Kad bih ja mogao da tom brzinom zaboravim sva sranja u koja sam upadao svojom ili krivicom drugih, verovatno bih doživeo 1000 godina. Miris limuna me pratio radosno se umiljavajući, dok sam ja gasio zabezeknutost votkom što dovodi u radnosposobno stanje sve iznenađene ljude na ovom svetu. Potražih nekakvu kasetu s nekom posebnom muzikom što se sluša u trenucima kad uprskaš do balčaka, i ne nađoh je. Stisnu na play a tamo zasvira Smak „Crnu damu“. Konkretno o plavoj dami je bila reč. I to kakvoj dami. Ostaci mirisa njenog chanela su se mešali sa pokojim vulgarnim smradom koji je polako napuštao prostorije kroz širom otvorene prozore. Nije mi bilo ni do čega. Sve se srozalo do jaja i potpuno bezvezezan osećaj je počeo da razbija svojim prisustvom. Očekivanje telefonskog zvrndanja i glasa poznatog, milog, posebno dragog postade takva iluzija kakvu davno ne videh na ovim prostorima. Krenuh do kuhinje po dozu tekućine i zamalo padoh u nesvest kad otvorih frižider marke „Zil“. Bio je krcat ko nikad do tad. Prepun đakonija što izazivaju nevericu. Sipah mahinalno zauzet idejom da vreme ubijem čitajući neko štivo što me neće previše gušiti. To neradno praznično vreme trebalo je ubiti. S čašomu ruci, zavaljen u jedinoj fotelji, ne smogoh naći ništa prikladnije od časopisa