posećivati? Koje nikad neće moći posetiti...
Nikad je reč koja ga je naterala da savlada odvratnost prema rakiji. Čarobnih tabletica nije više imao. Noć je nadvladavala veče kad je, boreći se protiv gađenja, potegao i desilo se!
Nije bilo više slučajno otkrivene farmaceutske brane Cetifeksa i alkohol jurnu kroz izmenjeni nervni sastav. Najednom, sve se promenilo i um mu se otvorio onome zbog čega je odvratnost prema alkoholu u davnoj operaciji i bila ugrađena. Iluzija je spala sa sveta kao jesenje lišće i video ga je sivog, nesretnog i pregaženog, ali video je jasnije nego ikada tužnu prošlost sa jedne strane, i još nesretniju budućnost sa druge, a između njih, najblistavije od svega, blještao je put!
Taj put, ta prokleta magistrala koji je oduvek pratio, opet je bio pred njim, opet veličanstven i ravan. Kao onda, kad je munja obasjala Jasminine bolno oštre crte lica, kada ju je ljubio kao da sutra nikada neće doći, kad ga je zapahnuo Jasminin teško objašnjivi miris, put koji je već dugo pratio tražeći je po krivudavim, opasnim i skrovitim stazama. Pojavio se jasniji nego ikada. Cesta koja se stalno gubila i opet izranjala, svaki put sve nejasnija i sve smrtonosnija...
Ali, jasno je video budućnost, i najzad je znao jedino mesto na kome njih dvoje mogu pronaći mir. Dugo je išao naslepo, stalno progonjen željom da se preda, da najzad sedne i ostane tu. Predugo je staza bila prekinuta i učinilo mu se da je i samo tkanje vremena stalo.
Ne, nije vreme stalo, niti je on izgubio osećaj za njega, samo...nije više postojalo. Postojala je samo siva ravan dokle god pogled doseže.
Ali, kroz sivu tminu vodio je put, staza koja je, privremeno skrivena, naglo izronila i on ustade snažniji no ikad. Sad nije želeo da stane. Bio je najzad siguran da putovanje ima kraj. Neprestano se uspinjući, sve je brže pratio trag, najzad ponovo otkriven. Polako, sve brže, trčeći najzad, sledio je blještavilo pred sobom, sve do ivice provalije.
Otkuda kristalno jasna vizija da je kraj puta baš ovde? Odakle sigurnost da se ovde završava potraga, a možda...
Možda je to oduvek znao samo nije mogao da veruje. Svejedno, tu su. Provalija i on. Nema mesta veri i neveri, treba samo pogledati. Beznadežno i očajnički se opirao bestelesnoj sili koja je delovala tačno na vrh brade primoravajući ga da pogleda.
Zatvoriću oči... Zatvoriću oči... Zatvor...
Ona je bila tamo, sklopljenih veđa. Tamo, iznad provalije. Bila je to ona i nije bila ona. Lomna, nežna, divlja, blješteća snažna, pitoma... Santa leda i živi plamen. Treperila je cela i treperila je u delovima. Utelovljenje apsolutnog mira i večite potrage. Savršeno lepa... Jasmina!
Plašila ga je, užasno ga je plašila... Najednom, otvorila je oči i ugledala u njima zvezdano nebo. Pružila je ruku, pošao je ka njoj. U prvome momentu je počeo da propada da bi već idućeg trenutka osetio topli dodir na ruci i prostor je nestao.
Lebdeli su i znao je da su zvezde i u njegovim očima.
Oduvek su bile tu.