nezadovoljne supruge da ronzaju. Tada bi dolazilo vreme fantazija. U umovima tih ljudi Isus je hodao zemljom, Sestrinstvo po podrumima jahalo device, Bog blagonaklono pružao ruku poslušnima, a bezimeni užas odvodio one što izbegavaju radnu obavezu, da bi ih u mračnim uličicama pekao na roštilju. Poverljivo bi se tada, u pola glasa, pominjao “Drugi talas”, o kome nikada ništa određeno nije saznao. Znao je da rakija zna u dokonim umovima ozbiljno da pomete stvari, pa bi u takvim situacijama napuštao veselu družinu, nevoljan da sluša besmisleno baljezganje. Svet u kome je najveću nevolju činilo grebuckanje grube i džabe dobijene odeće nije delovao previše strašno.
Nije u pitanju bio samo Novi Beograd. Putnici su govorili da je prostranstvo van područja Koridora naseljeno kolonistima, da se strahovitom brzinom obnavljaju napuštena naselja, a bogami izgrađuju i potpuno nova. Polja su obrađena, vinogradi orezani, a voćnjaci rađaju. Pa ipak, sve to nije bila ona druga stvar koju je smatrao superiornom prednošću kraljevine nad republikom.
Ta druga stvar bio je utorak.
Tada bi se kupao, brijao i svečano kretao ka autobuskoj stanici. Baš na prvom od tih hodočašća, postao je svestan zbog čega mu je toliko potrebna ošamućenost koju pruža rakija. Dugo je verovao da mu je osim ruke, razneta i njegova neprirodna percepcija. Otkad se vratio, više nije osećao ljude, ili tačnije, nije bilo zračenja njihovih osećaja. Do tog utorka...
Pojavilo se najednom, sasvim neočekivano. Poznata vibracija promene raspoloženja u okolini. Za trenutak je gotovo bio siguran da je to samo neki insekt što mili po njemu. Tek kada su trojica uniformisanih ljudi, sa krstolikim simbolima po crnim odorama, kraj njega sproveli nekog jadnika, pretučenog, sa lisicama na rukama, shvatio je da oseća refleksiju užasnog straha.
Još je izrazitije, nedugo potom, osetio napad besa Mileninog ljubomornog muža. Buđenje refleksa pri tome ga je ubedilo da su mu perceptori isto onako oštri kao i ranije. Uprkos tome, pokušaji obnavljanja senzacija bili su uzaludni. Trebalo mu je dugo vremena da razjasni šta je nepoznato. Sve vreme osećao je ljude oko sebe, ali ne onako kako se navikao.
U vreme Starog sveta ( Puj, puj, daleko ga bilo) život se svodio na puko preživljavanje i borbu, ali uvek je osećao živopisni kolorit senzacija. Radost, ljubav, mržnju, bes, veselje, tugu. Ali ovo... Ovo je nešto drugo. Jedan jedini osećaj, umnožen poput odjeka, mračni talas. Najsličniji pritisku koji je osetio onog jezivog dana na Bećar salašu, ali ovog puta suprotnog predznaka. Ako je ono bila moć, onda je ovo nemoć. Sivi zid bespomoćnosti natkriven nad svetom, bez izlaza i bez kraja.
Najednom je postao svestan da upravo ta presa pritiska njegove preosetljive živce, toliko snažna i bezlična da je telo, ne nalazeći nijedan poznat način za reakciju, poseglo za jedinim lekom koji je poznavalo…za rakijom. Čak je i veselo, živahno stvorenje kao Milena, nekada eksplozija radosti, zračila istim tim mučnim sivilom, uprkos svom grčevitom nastojanju da se neprestano osmehuje.
Uprkos tome, redovni susreti svakog utorka davali su smisao životu. Nisu ti razgovori bili bog zna šta. Dete, posao, muž... Uglavnom je ona govorila. Iako je po svaku cenu nastojala da bude brbljiva, čula su govorila da to čini zbog njega. Posebno je bila detaljna opisujući svoje dete. Svaki jebeni detinji podvig. Ponekad bi bulaznila poredeći ga sa njime, kao da je mogla znati kakvo je dete bio! Kakve li će tek gluposti pričati o ovom detetu koje sada nosi? Svejedno, slušajući njeno brbljanje, lakše je bilo prebroditi vreme do trenutka kada bi najzad došlo vreme za treću prednost kraljevine, onu koja mu je od sve tri bila najznačajnija:
Do subote!
Zvezdara. Sklonište za žene. Šetnje manastirskim dvorištem. Sedenje u zagušljivoj sobici. Majka Jelisaveta je govorila da njegovo prisustvo ima umirujuće dejstvo na “Janje Božije”...
Ali ovo danas ne razume. Subota je, pa ipak sedi u prašini kraj manastirskih vrata, prazno buljeći u betonski skelet Novog hrama dok ga uspomene progone.
Jasmina se nikada nije oporavila od užasa na Bećar salašu. Bila je prebačena u dedinjsku bolnicu da se zaleče užasne rane. Potrajalo je, ali oporavila se. Nikad više neće izgovoriti nijednu reč, jezik joj niko nije mogao vratiti, ali uz pomoć visprenih proteza počela je pomalo da koristi ruke, i nevešti rukopis nadoknađivao je nerazumljivost grlenih zvukova. Napade plača i nekontrolisano trzanje lekari su objašnjavali užasnim šokovima koje je preživela, ali to je bilo nešto sa čime je mogao da živi...
Sedi tako Đorđe, priseća se vremena nade i blene u jutro što se preliva u dan. Oseća kako otopljava, da bi ga potom sunce pržilo, pa se najzad vrela kugla, poče skrivati iza grandioznih kontura nedovršene građevine.
Tri meseca! Nikad nisu imali dovoljno vremena za sebe. Svega tri meseca. Toliko su ga dobili pre no što su došli po njega. Kad se vratio dve godine kasnije, u njegovom su stanu bili nepoznati ljudi. Jasminu je njegov odlazak slomio. Brigu o njoj preuzele su časne sestre. Izvukao ju je na sopstvenu odgovornost, pozivajući se na ratne zasluge. Krvarenje iz razrezanih vena zaustavljeno je u poslednjem trenutku i dozvoljeno mu je da je posećuje uz nadzor majke Jelisavete...
Radnici se počeše vraćati sa radne obaveze i jedan od njih sažaljivo spusti bocu rakije kraj njega. Zaokupljen mislima nije mu se ni zahvalio.
Nikad! Nikad je reč koja nema izlečenja, nema popravki. Nikad je reč definitivna i teška. Tu je reč upotrebila majka Jelisaveta kada je odškrinula manastirska vrata, ne propuštajući ga. Nije znao ko je devojka kojoj se Jasmina obradovala. Kojoj se Jasmina, kako reče majka Jelisaveta, previše obradovala. Nije poznavao nikoga sa ovlašćenjem sinoda koga Jasmina može poznavati. Ko je taj neko koji ju je odveo na tajno mesto koje on ne može posećivati? Koje nikad neće moći posetiti...
Nikad je reč koja ga je naterala da savlada odvratnost prema rakiji. Čarobnih tabletica nije više imao. Noć je nadvladavala veče kad je, boreći se protiv gađenja, potegao i desilo se!