izmalterisanih i opravljenih zgrada, sa sve parkovima, baštama i mnogo pobožnih komšija koji su ga pri svakom susretu pozdravljali, a često mu se i u nevolji nalazili, kada bi gdekoji kućni uređaj zatajio. Tehnika je, uglavnom, bila zaplenjena od dobrostojećih pristalica republike, a zatim prelazila iz ruke u ruku, i teško je bilo očekivati da će biti u savršenom stanju. Tim su stvarčicama bili dobro snabdeveni jer su ih trampili za vodovodne instalacije i sanitarnu keramiku sa stanovnicima onih delova grada do kojih, za razliku od njih, nije dolazila struja.
Pustoš je vaskrsla. Gde još zgrade nisu bile naseljene, uzdizale su se džungle građevinskih skela po kojima se poput majmuna užurbano pentralo mnoštvo radnika. Posvuda su se odigravale slične scene. Stopostotna zaposlenost nije bila prazna priča. Naselje bi se u periodu između šest ujutro i šest uveče pretvaralo u obdanište. Dečurlija, koja bi se već rano izjutra rojila u nemogućem mnoštvu, koristila bi odsustvo zaposlenih roditelja i razmilela bi se po najnemogućijim ćoškovima naselja, nervirajući invalide i žene što su, zahvaljujući deci mlađoj od šest meseci, bile privremeno pošteđene radne obaveze
Ponekad bi tužno odmeravao decu, .
žaleći što nema nijednog koje bi ga nerviralo tokom nesuvislog postojanja. Dok je bilo vreme, nije ga napravio, a sa ženom nije bio već odavno. Sve su bile bogobojažljive i čestite, a pominjanje, kako su one to zvale, bluda, teralo ih je u furiozni nalet besnila.
Možda bi i bile manje besne da je imao obe ruke, bio mlađi i da je manje smrdeo na rakiju, ali to mu nije padalo na pamet. Uostalom, bojao se svoje poluljudske prirode. Ko zna da li je uopšte bio sposoban da ostavi potomstvo? Pa ipak, u početku je sve bilo idila. Ponekad bi se sa večeri sastajao komšiluk, tek onako, bez određenog povoda. Rakije je uvek bilo dovoljno, za meze je već išlo malo teže. Razgovori su tekli uobičajeno, žene, deca, poslovi, sve dok rakija ne bi počela da deluje, a nezadovoljne supruge da ronzaju. Tada bi dolazilo vreme fantazija. U umovima tih ljudi Isus je hodao zemljom, Sestrinstvo po podrumima jahalo device, Bog blagonaklono pružao ruku poslušnima, a bezimeni užas odvodio one što izbegavaju radnu obavezu, da bi ih u mračnim uličicama pekao na roštilju. Poverljivo bi se tada, u pola glasa, pominjao “Drugi talas”, o kome nikada ništa određeno nije saznao. Znao je da rakija zna u dokonim umovima ozbiljno da pomete stvari, pa bi u takvim situacijama napuštao veselu družinu, nevoljan da sluša besmisleno baljezganje. Svet u kome je najveću nevolju činilo grebuckanje grube i džabe dobijene odeće nije delovao previše strašno.