kaurinova kletva heroj
Mada je delio mišljenje nezadovoljnika da kraljevina baš i nije bila najsretnije rešenje, Đorđe je bio duboko ubeđen da ona ima najmanje tri velike prednosti nad republikom.
Prva je bila Cetifeks, mala žuta tabletica koju bi lekari prepisivali kod lakših oblika prehlade i gripa. Sasvim slučajno je otkrio da mala čarolija ima i sporedno dejstvo. Otklanjala je odbojnost prema alkoholu. Nije bilo jednostavno uvek dolaziti do neuglednog pakovanja u društvu u kome novac praktično ne postoji i gde se sve dobija po potrebi, odnosno za bonove. Srećom, status ratnog heroja imao je i prednosti.
Izgubljenu ruku baš i nije računao u bonuse, ali u kombinaciji sa ordenjem uvek je imala magično dejstvo na sažaljive apotekare. Zahvaljujući Cetifeksu i svojem patrljku, najzad se vratio staroj ljubavi koja je privremeno bila proterana.
Nije problem bio u starim vučjim vremenima koja su mu se često vraćala u nemirne snove. Nije to ni bilo vreme šakala koje je proveo na granici. Bilo je i gorega od toga.
Rakija mu je trebala zbog ovih vremena, vremena ovaca.
Nagledao se užasa i posle paklenog prizora na Salašu kojeg nije želeo ni da se seća. Ali se sećao Regimente, gomile divljaka iz pustoši, najčešće naoružanih onime sa čime su se i zatekli pri regrutovanju, po nepisanom pravilu, najobičnijim lovačkim oružjem. Dobro se sećao i njihove potpune promene, izliva čudnih napada patriotizma koji su ih poput teške i neizlečive bolesti zahvatali na najbesmislenijim mestima.
Sećao se i neprijatelja. Teško opremljenih, ugojenih, samodovoljnih jurišnika, koji iza tenkova izranjaju iz oblaka bornih otrova što guše njegove ljude bez gasnih maski. Sećao se i kako su blokirali tenkove, toga se naročito dobro sećao. Zaustavljali su se iznenada, gusenica zaglavljenih leševima njegovih saboraca. Neki od tih leševa su još uvek vrištali. Ponekad mu je u snove dolazila Stojanova četa. Našli su najpre gomilu gaća. Posle su pronašli i Stojanove ljude, žive oderane. Neki su još uvek disali.
Tokom povlačenja savezničkih trupa pronašli su im i kože. Uredno usoljene, spakovane u isto tako uredan paket, otkrivene su kod rasplakanog jurišnika koji je neprestano ponavljao: “mader, mader”, šta god mu to značilo. Tamo, na granicama, zauvek je ostao najveći deo đavoljeg nakota iz pustoši.
Granata je tresnula kraj njega kada je već skoro sve bilo gotovo. Jedna od poslednjih osvetničkih salvi neprijatelja u rasulu. Posle toga je došla bolnica, pa operacije. Lekari koji su tamo mesarili bili su travari mobilisani po pustoši. Ruku mu nisu spasili, ali nisu uspeli ni da ga ubiju, iako je njihova stručnost bila na nivou stopostotno prilagođenom da u tome uspeju. Bio je previše otporan i previše željan povratka. Pa opet, i to je prošlo. Vreme haosa, vreme ratova, sve je to sad ružna uspomena.
Tri i po godine živi po svome ustaljenom ritmu. Kao i svi lojalni stanovnici kraljevine bez problema je dobio stan. Skroman, ali ipak raspoloživ. Da, dobio je i cimera, još jednog olupanog veterana, komplet bez noge. Proglašeni su nesposobnima i kao takvi oslobođeni radne obaveze.
Zaludni, obojica su provodili vreme cirkajući brlju koju mu je cimer, ko zna otkuda, redovno donosio u zadivljujućim količinama. Flaše je odavno batalio, a piće je donosio u dve olupane kante, onakve do kojih se lako dolazilo. Bilo ih je posvuda i normalnim porodicama služile su za donošenje vode. Vodovod je dopirao tek do prve tri zgrade u naselju.
Bili su usred neprepoznatljivog Novog Beograda, uredno izmalterisanih i opravljenih zgrada, sa sve parkovima, baštama i mnogo pobožnih komšija koji su ga pri svakom susretu pozdravljali, a često mu se i u nevolji nalazili, kada bi gdekoji kućni uređaj zatajio.
odlomak iz romana - 46. poglavlje
Stevan Šarčević
http://stipansevernjak.blogspot.com/