rekla je postarija korpulentna gospođa, s pola kile šminke na licu.
– A na onom drugom šalteru ćete uplatiti 200 dinara takse – pokaza mi, razvukavši modrikasti karmin u blesav osmeh.
– Ali, draga gospođo, pa da imam 200 dinara ja ne bih bio ovde – pokušah da se osmehnem i ja.
Slegla je ramenima:
– Takav je propis – kaza. – Drugačije vam ne mogu pomoći.
Uzeo formular za nezbrinute i svoju lični kartu, koja me podseti na stočni pasoš.
Izašao napolje i hodao niz ulice.
U dugačkom izlogu, na jednom od TV ekrana, prenosili su zasedanje Skupštine Republike Srbije – stao i gledao:
Jedna umna poslanica govorila je o krađama transformatora, kablova, uličnih rešetki – čak je i šine na prugama pomenula. Iznosila je štetu nanetu zajednici i dalekosežne posledice koje takvo zločinačko postupanje može imati po one koji su uhlebljeni. Tražila je rigoroznije mere, ali se nije zalagala za streljanje.
Ne znam kakav su zakon doneli, ako ga izoštre moraće i zatvore da proširuju.
11:05
16. oktobar 2013.
Bila racija u Picinom parku i oko njega, na moje oči 7 kurvi strpali u maricu.
– E pojedeš mi dopičnjak, gde na mene nalete; i veruj mi, druže, samo sam prolazila ovuda – objašnjavala je riđokosa.
Nešto dalje, kraj drugog plavca, dugonoga je upirala štiklama o trotoar, zaludu.
Vodili i Lejlu, koja mi namignu…
Nešto dalje, pred jazbinama, bejahu sa rotirajućim svetlima stacionirani i oni s fantomkama.
Iz stecišta s raspojasanim đilkošima četvorica drugova iz Službe iznosili su tetoviranog, držeći ga za ruke i noge, jer se otimao, i na trotoaru ga oborili na leđa i stavili mu lisice, bez prekomerne upotrebe sile.
Drugoga gada, čiji je tata to što jeste, izvodili su već vezanog, i on se smejao.
Odveli samo dvojicu, šteta…
Ima mesta u Beogradu kraj kojih nije zdravo prolaziti ni preko dana, a kamoli noću.
21:10
21. oktobar 2013.
Dve vucibatine i jedna baba mojih godina stajali kraj zida sa pogrebnom opremom ispred ulaza u groblje, čekajući da ih mimoiđe sprovod. Stao kraj njih i ja.
Sa nešto udaljenosti od ostalih, otpratismo i mi pokojnicu: ljudi su milosrdniji kada im neko umre, sete se da će i oni.
Bilo je dosta naroda i cveća, bogata sahrana, sa dva popa, za svaki slučaj, ako se jednom ne primi molitva.
Po završetku ukopa, do klupe ispod drveta gde smo, na dvadesetak koraka
od blaženoupokojene, posedali, prišla nam je jedna mladica i pružila dve oveće kese s ponudama:
– Uzmite!... Moja sirota nana je za života uvek nesrećnicima delila – obrisala je suzu porubom šala.
– E neka joj je laka zemlja – prekrstismo se svi četvoro; a Ruža nadodade: – Sada je kod Boga, dobra gospođo – stade do nje. – A on sve vidi.
– Imate i pivo i sok, i mesa i kolača, i svašta – pokaza rukom žena. – Popijte i pojedite za pokoj njene duše: dugo je jadna bolovala, najzad se smirila.
– Nek počiva s mirom u Gospodu – rekoh ja, prihvatajući od Stojana flašu s pivom od koje, prekrstivši se, odasuh malko u zemlju. – Kada bi bilo i rakije… – tiho izrekoh.
– A i neka para za mene samu i sirotu dobro bi došla: ne znate vi kako je ženi na ulici – kaza ona pizduljina Ruža.
Gospođa pođe od nas klimnuvši glavom, i iz skupine od groba gde su počinjali da se razilaze po jednom momku posla nam tek nešto otpijenu flašu vinjaka i 200 dinara koje dečko dade Ruži.
– E pa u zdravlje nas živih – kaza Đorđe. – I za upokoj mučenice koja nas možda odozgo gleda – dobrano otpi…
Isekli smo do pola perorezom kese da bi lakše iz njih uzimali, i kada se pratnja razišla doneli sa groba i ostale ponude kraj krsta, oteravši dve Ciganke gurbetarke s džakovima koje su se tu sjatile kao da se na groblju sreća može naći.
– Vide li ti šta je sveta i venaca, bog te tvoj – primeti Stojan. – A šta misliš da li će neko i iza nas ovako ići kad dođemo na red, a?
– Plakati sigurno niko neće – gledah u kamenje na groblju. – A tu smo gde smo i šta je tu je, pobeći od sebe nemamo gde – rekoh.
16:55
24. oktobar 2013.
Prolazeći kraj gajbi pred prodavnicom, stavio u rukav jednu bananu i produžio dalje niz ulicu.
– Pa majku ti klošarsku jebem da ti jebem – začuh iza sebe. – Sad ću ti pokazati boga tvog ušljivog, od mene li si našao da kradeš, jajaro i bedo jedna…
Okrenuo sam se kad je bio na 5-6 koraka od mene i pritisnuo dugme na „skakavcu“.
Ukopao se, promenio nekoliko boja na licu zureći u nož, pa sasvim prebledeo.
– Ništa, ništa – uzmicao je unazad mešinom, sa raširenim dlanovima pripijenim uz grudi i okrenutim ka meni.
Sve pobočke idući, vratio se, ne gubeći me iz vida.
Ne znam da li bih ubo.
18:20
Ako neko nosi sat od 10 000 evra, a drugi se bagatelišući rasipa novcem ulepšavajući kućnog ljubimca, i ako nekom dete umire od bolesti i izgladnelosti u nekoj čatmari – šta raditi?
Da je to moje dete, ja bih od onoga koji mnogo ima oteo da bi dete preživelo, ako me uhvate robija je nevažna.
Bila bi to pravda a ne zločin.
Da su neki raniji velikodostojnici manje grabežljivi bili, giljotina bezgaćnika proradila ne bi.
Socijalna davanja nisu toliko humanost koliko strah.
21:10
29. oktobar 2013.
Lejla, kurva beogradska:
„Znaš li, Miloše, koliko mi je ljubav smešna, mnogo.
I te izjave, ljubavne, padanje na kolena, i buketi ruža i uzdrhtale ruke, i zaklinjanja u večnost i poezija „Idi mi – dođi mi“.
Ne znam da li ste vi pajaci ili ljudi.
Možda je to do mene.
Znaš, imala sam jedanaest godina, tata je otišao, od mame, koja nije bila najbolja. Zaljubio se. Da je to Ljubav, shvatila sam kasnije. Ali već me je bio napravio… a u njegovu ljubav se nisam uklapala.
Posle sam samo živela.
Bilo je kako je bilo, i tu se ništa ne može promeniti.
Ranije sam još sanjala, kasnije sam prestala, radila sam svoj posao, dok su padali po meni, kao da se na dnu moje pičke jebem li ga šta nalazi.
Pa je l’ to nije smešno?
I ja ne znam, Mišo, da li ljudi uopšte shvataju šta hoće i žele i šta mogu, i da li znaju šta priliči čoveku a šta ne?
Pa valjda je i to jebanje vezano za dušu, ako jebanje išta vredi i ako imamo dušu...“
Sa bretele njenog kombinezona obrisao sam suzu i dolio nam rakiju.
3:20