navukao obe reze . Krov se zatresao , ječali su drveni kapci na prozorima . Letele su glinene saksije po dvorištu i prštale na sve strane . Limeni petao sa krova je zviždao svoju pesmu :
– Ne možeš nam ništa nepoznati vetre , stari Jan je sazidao ovu kuću koju ja čuvam , od kamena i hrastovih greda ... – Dotaknuo sam rukom vrat i napipao nešto živo što se micalo . – Gle , svitac – rekao sam Ani pokazujući joj bubicu koju sam izvukao iz košulje . – Izbaci ga napolje – kazala je ona . – Neka ga noćas kod nas , ko zna gde će ga oluja baciti ... – Kako hoćeš – rekla je i vratila se u svoj krevet . Dugo sam držao bubicu na dlanu . Bilo mi ga je žao onako malog , mokrog i nemoćnog . Uzeo sam maramicu pa ga stavio na nju , a nju na jastuk . – To si ti maleni noćas kucao na moja vrata tražeći spas od oluje – pomislio sam , a on se promeškoljio i gužvao nogicama maramicu . Bio bih zaista grešan da mu nisam otvorio vrata . Dugo nisam mogao zaspati i posmatrao sam ga kako povremeno zasvetli , očigledno je bio premoren i spavao je nemirnim snom . Napolju nevreme je besnelo sve jače i jače , vetar je lomio sve što je stigao , skidao crepove sa ambara i čardaka i lupao njima o zidove kuće . Škripale su šarke ulaznih vrata , ali hrastove reze nisu popuštale . Limeni petao mirno je pevao svoju pesmu i poručivao da budem spokojan . Tog petla nam je dao naš kum Filip Zvonar kad smo se uselili u ovu kuću na brdu . On ga je iskrojio za nas , i sam je imao jednog na odžaku svoje kuće .
– Slušajte ga , osluškujte reči njegove pesme , tako je meni govorio moj otac tako i ja govorim vama . On predviđa vreme i vidi sve šta se dešava po dvorištu i okolini . On upozorava na opasnost i brani od groma i grada , čuvajte Alfonsa , tako je kum nazvao petla , i ne dao bog da vam padne sa krova ili da ga neko ukrade . Selite se tad odmah odavde . Tako je nama govorio naš kum i ja sam mu verovao , u njega nikad nije umirala niti se razboljevala stoka , nikad grom nije udario ni u jednu zgradu na njegovim imanju . Vetar je napolju besneo , ali sa manje žestine kao da se umorio . Osećao sam se sigurno u ovoj kući ali me je prožeo nemir kao da je neka slutnja nikla u mojoj duši i raširila se po njoj kao magla . Taj nespokoj je govorio da ja jesam siguran u toj drvenoj kući , ali da više nikad ne smem zanoćiti napolju
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 92