nutak ne bi li ovoj celokupnoj problematici , ako je to uopšte bilo moguće , pristupila nešto hladnije i trezvenije glave nego što je to činila u prošlosti .
Osrvnuvši se unazad , pokušala je da se odredi koji je to , zaboga , bio taj presudni trenutak u kojem je za nju sve krenulo tako užasno naopako . I da li je ona nekim svojim direktnim ili posve nehotičnim postupkom imala nekakvog udela u tome ? Dok su joj očni kapci naizmenično podrhtavali , a disanje produbljivalo , postepeno joj vraćajući rumenilo u lice , pitala se kako to da je njeno postojanje nekom odjednom postalo toliko važno , a ono njeno blagostanje toliko nepodnošljivo , da je sada po vazdan bila primorana da se ograđuje i brani ; kalkuliše i skriva . I pribegava postupcima koji , ruku na srce , nisu bili vredni ničeg drugog do sopstvenog prezira , a onog tuđeg podsmeha i sažaljenja . I taman kada je na onom slatkom prelazu između sna i jave , obraza napućenih usled pomaljajućeg osmejka , opružila ruku , kao da je u vazduhu oko sebe počela da poseže za nekakvim dovoljno zadovoljavajućim odgovorom , začu se nekoliko potmulih udarca i prostorijom se razlegne kričavo , otegnuto zvono .
Protrljavši oči , starica se iskobelja iz postelje . Pogledavši u ogledalo , namesti jedan srebrnkasti uvojak koji joj se izmigoljio u stranu i bauljavim korakom uputi se ka ulaznim vratima . Na putu do njih , posve mahinalno i gotovo i negledajući , opipa ključ u bravi od one ostave i žustro ga obrnu . Od pomisli na one dve naviruće prikaze čak i sada podiđe je jeza . I ona požuri do ulaznih vrata , oprezno položi glavu nadomak špijunke , a potom , zadrža dah i pritaji se , kako bi u slučaju neke nezgode što neometanije mogla da se povuče .
Isprva ništa se nije dalo videti . Visoko popodnevno sunce bolo je staričine oči u poslednje vreme gotovo odviknute od bilo kakvog izdašnijeg svetla . Ali dovoljno brzo pred njom se poče ukazivati jedno zaobljeno lice od uveta do uveta nasmejano koje joj uz to i blagonaklono namignu . A potom i čoveka koji , odmaknuvši se nekoliko koraka unazad , veselo i povika : Gospođo , stigao sam . Vreme je !
Pomnije ga osmotrivši , starica vide čoveka koji je bio pristojno obučen ; s ispeglanom kratkom košuljom na plavičaste pruge , prošaranim sa dva cik-cak tregera , i gustim brkovima koji su mu u potpu-
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 80