Vladimir Zavadovski OPSENARI
U dubini izlistalog drveća nazirali su se obrisi unezverenih očiju i žustro poskakujućih senki , dok se mnoštvo ogledalaca rasprostrtih svuda oko njih lagano obrtalo , odašiljući oko sebe odbljeske sunčevog svetla . Potom bi se komešanje unutar obližnjeg granja , bez posredovanja ikakvog vidljivog uzroka ili prisustva i onog najoskudnijeg vetra , naglo intenziviralo , poprimajući oblik stotine širom opruženih ruku koje kao da su pozivale svakog dovoljno smelog posetioca da skrene sa svog dotadašnjeg puta i da se bez ikakvih bojazni otisne u njihovom smeru . Cela stvar je delovala toliko morbidno , toliko nerazumno , da bi , da nije bila upoznata sa sposobnostima sopstvenog rasuđivanja , mislila da je oči varaju . Ili da samo ružno sanja . Protresavši glavom , starica odloži dvogled koji je koristila za osmatranje sumnjivih aktivnosti izvan kućnog dvorišta . A potom , zaškrinu zastore i sede u zamračeni kutak svoje sobe .
Već nekoliko nedelja unazad stvari su se neprekidno pogoršavale , nije mogla da ne primeti . Svakim danom , prisustvo opsenara , tih senovitih bića koja pred njom kao da su iskrsnula niotkud i okomila se na nju s podmuklošću koja kao da nije bila s ovog sveta , postajalo je sve osetnije . Prvo su bili pritajeni , udaljeni , ukazujući se kroz treperave procepe u lišću u vidu rasplinjenih obrisa . Ili brzo promičućih senki . A potom su njihove prepredene igre , jedna po jedna , počele da uzimaju maha , više joj ne dozvoljavajući da se opusti ; da obavlja svoje svakodnevne rutinske aktivnosti ; da izlazi napolje . Da se pošteno odmara i spava . Kao da je ceo postojeći svet odjednom rešio da joj se predoči svojim najizopačenijm licem i odlučio da je uvuče u nekakvu suludu igru kojoj nije videla ni smisla ni uzroka , ni cilja , ni povoda . Ni početka , ni kraja .
Još sinoć , neposredno pred spavanje , istovremeno i izrevoltirana i osvežena nenadanim prilivom nekakve unutrašnje snage , raspustila
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 73