kome ni sad ime nije znao . Stajao je tako , činilo se večnost , gledajući u taj nestvarni prizor .
Mogao je skoro da vidi svog nesrećnog pretka Aleksu Lakića , kako sedi u toj grobnici nasuprot leševa , možda željan da i on , tu pored njih skonča , da kazni sebe zbog veštičjeg ludila što ga je bilo obuzelo ! Kako im pali sveće , kako ih moli za oproštaj , a onda kako sam sebi čupa kosu i nanosi povrede , jer je kriv , iako to nije hteo , eto svojim rukama oboje ih je zadavio , tamo , u šumi , kod potoka … Kako ga tada napuštaju zadnji ostaci razuma , i ovde , na ovom mestu Aleksa Lakić zapravo i umire , da bi , danima kasnije , samo njegova telesna ljuštura prazna izašla iz ove pećine !
I nije Laki više mogao da gleda u te kosti , skrenuo je pogled , hteo je da se okrene , da pobegne , ali , onda mu je pogled pao na drugo sedište , i tu je ugledao kožnu beležnicu Alekse Lakića , koju mu je , iza ramena , bio čitao ! I znao je ! Nije u knjizi Nikodija Stefanovića ni bilo vizija Alekse Lakića , zapisanih iz pera njegovog pobratima , Vukadina Lukovića ! Vizije Alekse Lakića su ovde zapisane , čuvale sve ove godine , ove jadne kosti ! Podigao je malu , crnu knjižicu sa sedišta . Spustio je fenjer na sedište i sa gotovo religijskim uzbuđenjem , onako kako bi neko u ruci držao Sveto pismo , otvorio ju je i počeo okretati listove . Sitnim , ali čitkim rukopisom Alekse Lakića , zapisanim već izbledelim mastilom , bile su ispunjene skoro sve stranice …
A onda je okrenuo listove beležnice na poslednji zapis . Tu je pisalo :
„ Imao sam poslednju viziju . U istu ovu kočiju , možda sto godina od sada , od ove jadne devojke i dečaka već su samo kosti ostale , ušao je jedan čovek sa fenjerom . Pomolio se nad kostima , i tada je na sedištu ugledao ovu moju beležnicu . Uzeo je u ruke , prelistao do zadnjeg zapisa , a onda mu je celo telo zadrhtalo , pao je na pod i zaplakao ! Bijaše to moj daleki potomak , koji je moje ime nosio …“
Aleksi Lakiću Lakiju je celo telo zadrhtalo ...
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 215