Aleksandra Filipović
GOSPODIN M .
Gospodin M . je odlučio da umre . Misao o smrti mu se prikrala podmuklo , iznenada . Ošinula ga je silno , kao korbač kada seče suvi zimski vazduh . Nikada ranije nije pomišljao na smrt , ali od ovog trenutka za njega nije postojala nijedna druga mogućnost . Morao je umreti .
Kroz umrljani kuhinjski prozor on je gotovo omađijano zurio u sivu pticu čije se perje kao staklo posuto srebrom caklilo na škrtom suncu zimskog jutra . Ptica je stajala na vrhu ulazne dvorišne kapije izrađene od crnog kovanog gvožđa . Kapija je bila ukrašena ornamentima u vidu kopalja . Četiri metalna lava , po jedan u svakom uglu kapije , propinjala su se ponosito i slala svoju riku u beskraj . Gospodin M . nije čuo kako se lavlji urlik odbija o , nataloženim vremenom prekrivene , zidove jednog drugog , njegovom oku nevidljivog , prostora . Belo inje okovalo je vlati trave u dvorištu . Izmaglica je kao zmija vijugala kamenom stazom što je kroz omanje dvorište vodila do ulaznih vrata starinske trospratne zgrade u centru Beograda . Beli kovitlaci klizali su preko čvornovate kore stoletnog oraha i gutali mrtvo cveće u dvorištu . Gospodin M . je gledao u pticu kao kroz koprenu . Ipak , bio je uveren da gleda u sokola . Sivi soko , kao drevni simbol slobode čvrsto je stajao u varljivoj magli . Košava je besnela svuda , osim u dvorištu oko sokola . Beličasti nanos je oko njega mirovao netaknut naletima vetra .
Iz gotovo omađijane zagledanosti , gospodina M . je prenuo zvuk grebanja koščatih kandži oraha po hrapavoj fasadi zgrade . Od tog zvuka , koža na vratu mu se ježila . Zgrada je bila zelenkastosiva od izduvnih gasova stotine autmobila koji su danonoćno jurili ulicom pred kapijom . Leti je malo kružno dvorište oko zgrade bilo ispunjeno plavim miloduhom , crvenim ružama i kadificama , a uz ogradu su rasli orlovi nokti , stvarajući neprobojni zid od sočnog lišća i sitnih žutih
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 17