Po di že po gled ka ne bu – i sun ce se po vla či pred tmninom . Okovan je . Gle da pre ko hra sto vih krošnji pre ma li ti ca ma , kroz ti tra vu pla vi ča stu sve tlost vi di špi lju ukle sa nu u la por cu . Ču je huk ve tra , potom i gr mlja vi nu . Ni je ga strah , iako bi tre ba lo . Oče ku je da ga ma gla pre pla vi ; ču di se što je nema , što je ne stala . On da mu pro đe kroz gla vu : mo žda ne sa nja , mo žda je ovo stvar nost . Pokreće se i primećuje da je magla za njim . Minoišla ga je . Zna da to nije njegova volja . I ova stvarnost nije njegova volja . Iz ma gle iz ra nja gr ba vi i hro mi starac , ni ma lo pri jat nog iz gle da . De lu je čud no – jektičavo , na nje mu je ko žuh od du ge ja re će ko stre ti i vla škа šu ba rа na gla vi . Ne po zna je ga ali ga je dra žio ču dan ose ćaj ; znao je nje go vo ime iako ni je znao ni ko je ni ti oda kle je . Ka ko je znao ? Ni na to pi ta nje ni je imao od go vor – ni je mo gao da se se ti . Ma ko li ko da se upi njao čud ni gla so vi su ga ome ta li i či ni li da za bo ra vi , se ća nje je či le lo iz nje ga po put re ke pred njim . Pra tio ga je po gle dom ; za nji me je stu pao ori ja ški ja rac du gih uvijenih ro go va . Kre ta li su se niz str mi nu ob ra slu gu stom i du bo kom travom ; za nji ma su iz ma gle iz ra nja le krot ke sne žno be le šute ko ze . Izgledalo mu je da se sta rac zaputio ka opu ste lom sre di štu se la . Seoski psi su se pod vi je na re pa pred njim ski če ći skla nja li i povlači li dubo ko u dvo ri šta , pod ba sam ke i još da lje i du blje , pod ko še ve . Ne tremi ce i op či nje no je po sma trao starca i njegovo stado . On da se u nje ga use li strah , za drh ta , skvr či se i pokušaju da se sakrije , da stari jektičavi veštac na nje ga ne ba ci či ni , da ga ne pro stre li svo jim uro klji vim pogle dom ; ni je smeo u oči da ga po gle da . Stra vio ga je nje gov bu ljav po gled ; mo žda ne kom opa kom bo le šću nagri ze na oč na šu plji na bez ka nja , is pu nje na sa mo oč nim ja bu či ca ma žu tih ma či jih ze ni ca .
„ Pri po ve da se da ga već mno ge ge ne ra ci je zna ju “, tr že ga je dva ču jan , iz di šu ći glas .
Osvr će se , po ku ša va da pro nik ne kroz gu stu i pr lja vu tmi nu . Zalud . Sa mo glas do pi re do nje ga , iz svih pra va ca , sa re ke i sa pla ni ne , iz šu me i sa ne ba , iz ne da ra ze mlje ; okre će se – vr ti mu se u gla vi .
„ Gde si ? Ot krij mi se . Da te vi dim “, kr klja oča jan , za di han . Ču je smeh . „ O ko me ti to ?“, pi ta ga i pro vo ci ra glas . „ Zga de , ne pla šim te se “, po ru ču je sav us trep tao . „ Da te vi dim .“
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 110