Skupio sam hrabrosti i prišao jednom od prolaznika koji nije izgledao užurbano kao ostali , stariji gospodin u košulji kratkih rukava sa lulom u ustima .
„ Izvinite ?“, rekoh , osećajući kako mi glas podrhtava od uzbuđenja . „ Koji je ovo grad ?“
Izvadio je lulu iz usta i pogledao me začuđeno ali je ipak odgovorio . „ Pa naravno K . Vi niste odavde ?“
„ Ne , ovaj znate ...“, dodao sam još jedan greh na svoj račun . Slagao sam . Bio je to ipak moj grad , ali drugačiji . „ A datum , koji je ?“, upitah
Pogledao je u neku kutijicu načinjenu od materijala sličnom staklu a onda mi rekao sve podatke , kao da želi da me se tim jednim odgovorom reši što pre , da više ne postavljam glupava pitanja . „ Šesnaest časova , osamnaest minuta , 27 . maj 2008 . godine !“ „ Molim !“, viknuh čuvši poslednji podatak . „ 2008 . godina , pa to je nemoguće !“ „ Moguće ! Moguće !“, odmahnuo je glavom gospodin i otišao ostavljajući za sobom trag mirisnog duvana .
Da , deluje nemoguće , ali to je bilo jedino i logično objašnjenje . Zavitlan sam u neko drugo vreme . I onda shvatih jedinu dobru stvar u ovom trenutku . A to je sveštenička odeća na meni , koja se očito nije znatno promenila tokom tih dvesta i nešto godina . Da sam slučajno u svom građanskom odelu verovatno bih sadašnjim ljudima delovao znatno čudnije . I to je bilo jedino dobro .
Sve ostalo bilo je loše . Bez novca , bez boravišta , bez poznanika . Da li da pokušam da se vratim u katedralu i ponovo izađem . Možda ću se time vratiti u svoje doba ? I pošao sam nazad dok ne videh sa pločnika kako iz katedrale izlaze i izlaze meni sasvim nepoznati sveštenici .
Odustao sam od bilo kakvog kontakta sa njima . Kakav god bila moja kazna podneću je . A možda bude još gore ako sveštenicima kažem šta mi se desilo . Ja najbolje znam kako naša „ profesija “ gleda na takve priče ...
A negde je trebalo prenoćiti , ako me noć zatekne u ovom vremenu ... Zavukao sam ruku u džepove . Samo beležnica i zlatni krst . Od beležnice nikakve koristi . Krst bih mogao dati u neku zalagaonicu , ako tako nešto još postoji u ovom vremenu . I krenuo sam u potragu za jednom za koju sam znao da je postojala u moje vreme .
Ulicama su jurile kočije bez konja . Saznao sam da se to zove automobil . Sasvim logično , bar mi latinski nije stran Auto i Mobile . Pratio sam ponašanje ostalih ljudi i prilagođavao se njihovom načinu , ako želim da preživim u ovom bučnom i ubrzanom svetu ...
ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE # 16 11