onaj mrak iz moje utrobe odvezivao je svoje lijane koje su držale
trudne pontone, roditelje čudovišnih mostova koji su spajali
ostrva moje unutarnje svetlosti sa sveopštim, nedeljivim Mrakom. Više nisam bio Mračni. U jurišu, počeli su da gaze, preko
uzdrhtalih mostova, cerekavi patuljci, armija čitava ženskolikih
derviša. Predvodio ih je čovek o kojem se nije smelo govoriti,
senka div i div senke, Čador Nikiforovič, odnekud mi poznat,
persona sa kojom sam, slutim, ukrstio svoje puteve gubitnika,
nekad, negde, bio je to on, uvek isti, ali je bio žena, bespolno
biće, bio je moja senka. Potkupio sam ga sa sedam novčića iz
džepa, i on je pojeo poslednju mrenu mraka. Bio sam na drugoj
obali...
Sećam se, samo, pristaništa, preda mnom goreo je grad. Nedaleko, stajao je čovek, dug, mršav, crn, držeći se za upakovan
kontrabas, sivih, žutih usana razvučenih u osmejak, između
kojih je dogorevala cigareta, Nosferatu, nesumnjivo, pratio me
je kao crno ulje skliskim, mrtvim pogledom. Hteo je nešto da
mi kaže, ali je počela kiša. Odveli su me. Odveli su me. Nisu me
čak pitali ni za ime. Odveli su me. Znali su sve o meni. Čak i
ono što sam nisam znao, i nikada neću saznati.
U džepu mojih pantalona našli su dokaz: ruž za usne boje
trule višnje. Na štiklu, dugu tri palca, duboko usečenu u moje
meso, nisu obraćali pažnju. Za svedoka pozvali su Čadora Nikiforoviča, popišanog.
U novinama se pojavila moja fotografija: za noć osedeli čovek lica nalik zvuku kontrabasa. I fotografija žrtve: crvenokosa
lepotica iz bogataškog kvarta grada.
Tako se završilo ovo putovanje. Zaista, želim, nakon svega,
da mi se zagubi svaki trag. Želim da se o meni ništa ne zna. Ali,
dugim predvorjem sudnice, pregojenom očekivanjem, odjekuju
zvuci neumoljivih štikli: to je ona. Kada uđe svi će ustati. Kada
sedne svi će sesti. Pogledaće me. Reći će glasno moje ime. ObeArgus Books Online Magazine # 15
98