zmijske korake u Ojca Ojca, jahaćemo na atovima neporecive
ružnoće, zauzdaćemo krokodile svake osude, kritike i malograđanštine. A sutra, oh, sutra, ti i ja, ženo, pobićemo čitav komšiluk, tu štazijevsku, tumornu kučku koja šteni svoje urokljive
oči svuda, svuda u glavi mojoj. Ženo, kao ratnici Meskalero
ujahaćemo u pustinju našeg grada, i svakoga grada, i zaoriti i
zaorati naše pokliče. Umesto sekire, ponesi seme kukuruza,
umesto ratnog pera, pero za pisanje mrtvih snova. Hej, ženo,
porodićemo bogove. Na razvalinama gradova, nastaće naše
pleme – novine bez naslova, čajevi u bušnim šoljama, spavanja
unatraške, poezija u mračnim, hladnim čekaonicama. Pripravna
mi budi...
Njeno ime, crvenokose, bilo je nepoznato, zabranjeno za izgovaranje. Nije verovala u ples, iako smo odigrali svoje, pred
očima koje su gorele okolo nas, spaljujući nas žudnim pogledima: zavideli su mojoj senci i njenom stasu. Bili smo četvoroglava zver, osmoruka aždaja, šestopolna neman. Šaputali su: to
se ne sme. Odgurnuli smo njihova gunđanja, i osamili se. Znala
je, čas se bliži. Negde dalje, sa visine, dugi, mršavi kontrabasista,
Nosferatu, kada je sve utihnulo, pakujući svoj instrument, gledao nas je, smešeći se.
Sve mi je postalo jasno. Slikar je biće slikano od strane onoga
što slika. Slikar je slika slike, individua bez obličja i razuma, bestidni grešnik koji greh ne poznaje i ne priznaje. Rođen sam u
svom ateljeu, godine nulte, slikajući Inkubaciju mraka Čadora
Nikiforoviča, ili ma koju drugu sliku, umro sam iste te, nulte
godine, slikajući Inkubaciju mraka Čadora Nikiforoviča, ili ma
koju drugu sliku, vaskrsavao sam, iznova i iznova, nulte godine,
slikajući Inkubaciju mraka Čadora Nikiforoviča, ili ma koju
drugu sliku. Za mene nema mesta na ovom svetu. Ja sam pretežak za zemlju, prelagan za vazduh, preobilan za vode. Ja sam
onaj koji nije. Negirao sam sebe, negirajući svet, iz polutame
Argus Books Online Magazine # 15
96