Bilo mi je jasno: ubistvo je suviše lična stvar, o njemu sme
nešto da zna samo žrtva, ubica mora ostati nem, gluv, slep i neobavešten. Tako sam i naumio da igram, kao kartaroš koji je,
umoran od blefiranja, potegao za svojim poslednjim, najvećim
blefom od svih – predajom.
Odlučio sam se da im pokažem određene pokrete i korake,
svojevremeno sam bio kralj stepa svoje ulice, a na ruku mi je
išlo i muziciranje orkestra, naročito kontrabasiste koji je, izgleda,
prema meni gajio izvesna osećanja, prijateljska, po svoj prilici.
Zapravo, plesanje je trebalo da mi posluži da odaberem svoju
žrtvu; žene vole muškarce koji plešu, imaju predubeđena o
njima, naime, da su oni slobodni duhovi, budući dobri očevi i
duhoviti ljudi. O tome se sve zna. Prava umetnost: naterati žrtvu
da poželi da bude ubijena. Dovesti je do tolikog ushićenja, plesom, seksom, pićem, muzikom, da poželi da nađe spas od tolikog sladostrašća, jedini mogući izlaz, kroz mala, uvek odškrinuta vrata – vrata smrti. Da se pretpostavi bol uživanja, nepodnošljivi i razdražljivi, kratkotrajnom, umirujućem bolu umiranja,
bolu spasenja.
Imamo na svetu: boje, mirise, oblike, stanja, zvuke, svetlost.
Nudimo čak i spajanja tih pojava u kombinacije koje sluđuju
zbog svoje iznenadne lepote. Svet je podijum za sladokusce, ali,
naša su nepca mrtva, naše nozdrve zapušene gumom, prsti nam
su okoštali, krepali. U grudima imamo drogiranog majmuna
zapetljanog na ljuljašci. Nakljukani smo lepotom. Ona je jeftina,
jeftina u izlozima, na ulicama, na televiziji, u ljubavima, na proslavama, na sahranama. Crvljivo, užeglo stanje – lepota. Znam,
odagnaćemo plesom uspomene na samovanja. Ženo, odboluj
me. Razumej da tražim cvrčka u preobilnoj travi iznenađenja,
ja sam jurski lovac iz senke, raščerečena senka iz diluvijalnih
močvara, i tragam. Spaliću te izloge! Reklame, vabove, pozive
na masturbaciju pred nevinošću. I ti ćeš, ženo, pratiti moje
Argus Books Online Magazine # 15
95