tan plovidbe, hip!, hip!, to je bio neki njegov signal, nejasna lozinka, šifra čoveka u čije se ludilo nije moglo sumnjati, kao ni
u njegovu lekovitost. Hik!, tobož – kapetane. Hik!
Sada je, u neznanom, dockan dobu noći, sve bilo dozvoljeno,
na dohvat ruke bile su boce burbona, gole butine žena, zlatne
žabe zemlje Ojca Ojca i džinovski atomi kataklizmičnih orbita
iz platinastih izvora Bonance; tu su bile i strelovite iskre topaza,
smaragda i rubina iz El Dorada, medne muve iz potpalublja, div
– snovi iz noćnih pričina, čak i kreštovi odbeglih koraka slepih
putnika. Samo je trebalo posegnuti rukom, i dohvatiti narove
slasti, zagristi, opiti se, čoveče, poludeti!
Sada su svirali kao Loše seme, i jedan se popeo na binu, čovek sa opasanim mačem od papira, rekavši – ohoj, ja sam Nik
Pećina, želimo vam prijatnu plovidbu našim brodom! Bio mi
je potreban burbon da svarim ovog Pećinu, konobar, konobar,
dragi konobar! Doneo je, i više nisam mogao da se suzdržim.
Recite mi, mladiću, preporučuje li neka dama ovdašnja, sebe,
kao žrtvu? O čemu govorite, gospodine, bio je nepoverljiv. Čujte,
navaljivao sam, potreba je velika. Kakva je ovo usluga?! Žaliću
se upravi. Omogućite mi žrtvu, po mogućstvu crvenokosu, želim da ubijam, želim da je ubijam više puta, bezbroj puta, doveka, do večnosti. Razumete? Na ovom brodu se ne bavimo
time, rekao mi je, odmičući se od mene, zazirući. Ali, pokušao
je da me umiri, imamo dobre jastoge, sveže. Želite da poližete
prste? Ovako... I, onda je, preda mnom, bacio poslužavnik, i
počeo da liže svoje prste, imitirajući gastronomsku nirvanu, on
je bio predstraža ugojenih kanibala iz tmine, iz unutrašnjosti
broda, njihov greb već je doticao moje drhtave tabane, gazio
sam po opsenama jedne ogromne, neutažive gladi. Srećom, Nik
Pećina je prekinuo sve to, pevao je, pevao je, plovidba se nastavljala...
Argus Books Online Magazine # 15
94