skim emisijama o kultnim, malim ljudima koji su veliko sanjali,
u veliko ništa odlazili, bili pamćeni, pa zaboravljani. Zbogom,
Nosferatu, ti si samo musavi deran poderanih gaća, senka na
biciklu bez točkova, debeljuca koji se prejeo šampita i plače za
još...
Gušilo me je. Poželeo sam da imam revolver, da presuđujem. Ciljao bih nasumce, u masu, među žene čiji znojavi pokreti sve više izluđuju onu nekolicinu, prisebnih, na lov spremnih muškaraca, zavaranih noći, muzikom i alkoholom. Ubiću
crvenokosu. Tu retku zverku. Jeste li videli crvenokose, na
platnima, u muzejima? Nema ih. Ljudi ne veruju takvim ženama, koje nisu dospele na aukcije, ali jesu na prastare izložbe
živog mesa, tržnice robova carigradske, kairske i one u Fezu,
zlatnom gradu sultana, ko ji su čuvali lavovi, zverovi Nubije,
vatrenogrivi gordnici. Lovili su Islađanke, Irkinje, žene maglovitih predela okolo mitske Tule, lovili su retki turski jedrenjaci
koji su se usuđivali da uđu u te severne, ledene vode Hiperboreje; još su Feničani, svojim brzim šalupama odlazili onamo,
i vraćali se sa bledim, crvenokosim vilama, skoro prozirnim,
oko čijih su se stomaka otimali kraljevi, sveštenici, očevi, prosjaci... Nema više takvih žena. Ni lovaca spremnih da ih love,
sada smo utovljeni, na brodu, pijani, gledamo u tuđe oči kao
u sopstvene grobove. Ubiću ih. Ubiću ih jer ih nikada nisam
imao, ubiću jer sam imao pogrešne. Neka je to pišanje uz vetar,
popišaću se na tu izreku! Zapišani, dragi prijatelju, Čadore
Nikiforoviču, osvetiću te, biće znano šta se sme, a šta se ne
sme, i pričaće o tebi. Hvala na mokraći, draga, reći ću, hvala.
Uvek si znala šta mi je potrebno...
Hip!, rekao je, prošavši pored mene, a već i on bio je bos, go
golcat, samo mu je bela šapka kontrirala rumenom licu, dajući
mu čednu zaokrugljenost, kao u odojčeta u kolevci koje poseže
za zrakovima, tako me je pogledao, nasmejao se, tobož – kapeArgus Books Online Magazine # 15
93