evo, sada sviraju baš u boji mojih misli – tram, bam, baram
bam, bam bi ba bam!
Tako, sad čovek može i da zalegne, ko zna, ko zna dokle će
ova plovidba trajati, valja se odmoriti, odremati malo, razlučiti
da li sve je ovo java sna ili san jave. Evo, prolazi tobož – kapetan,
bele njegove cipele ližu nakvašenu palubu, skida u pozdrav mi
svoju belu šapku, naklanja mi se i kaže – hip! Hik!, kapetane,
odgovaram ja, ali to više nisam ja, već svrab u oku, golicanje kao
da mišji rep vuče mi se po zenici i gle!, to je kist, i džinovska
ruka koja ga drži i to, to sam ja, nastajem pod tim kistom u milion boja kao najobičnija opsena, kao prelepa laž.
Pauza za cenjene muzičare, mesečina tone u ništa, kao lud
sam. Muzičari se razilaze, čudno, svaki na svoju stranu, znači
da oni nisu kao ostali orkestri tog tipa, ne liče druželjubivim
njuškama kakvima su puni podijumi gradskih barova i omanjih stadiona na kojima se skupljaju ljubitelji alternativnog
zvuka i pokoji preživeli hipik, ne, ova bratija, ova četvorka
isuviše je posvećena muzici da bi se odali nečemu tako bljutavom, kao što je druženje. Oni se mršte, svaki na svoj način,
oni hodaju kao da, i koracima, žele da istaknu međusobne razlike, udaljavaju se, vuku svoje instrumente kao osvojene ženke
i to su dugi, posni zagrljaji, to su predavanja koja slute note,
tišinu i aplauz, redak i nedobronameran. Oni ne traže razumevanje, za sebe, oni traže pošten odnos prema svojim instrumentima, kao da žele da im publika odobri pravo da i oni,
jedan saksofon, klavir, violina i kontrabas, žive i osećaju. Bez
svojih instrumenata, oni su usamljenici, lunatici bez mesečine,
kao u ovoj noći, za njih se toče, u časima intermeca, suve reči
zahvala, tek da im ovlaže usne koje su zaboravile kako se smeje,
zašto se smeje; usamljenici, odlaze, svaki na svoju stranu, svako
sa svojom čašom, gospoda muzičari, nemaju šta da kažu jedan
drugom.
Argus Books Online Magazine # 15
91