Molim vas, gospođice, mogu li videti vaša stopala? Zašto? Nadam se da vam palac nije kraći od prvog prsta do njega? Zašto
je to važno? Verujem u određene proporcije kod žene, hteli ste
da vas slikam, zar ne? U redu, pogledajte... Da, kao što sam i
mislio. Vi lažete, gospođice. Ja vas ne mogu naslikati. Obratite
se našem poznatom slikaru Čedomiru Bajiću. On će vas naslikati, ne onakvom kakva jeste, već onakvom kakva bi trebalo da
budete. Onda mi se javite, ja ću tada ponovo biti Jul Briner, pa
ćemo pričati, možda popiti kafu i pojebati se. A sada, odlazite,
želim da slušam muziku.
Izneo sam već pretpostavku da sam u ateljeu, da je sve oko
mene samo prikaz na platnu koji raste, stače se u nešto poznato
– ovu stvarnost. Ali, šta ako je atelje samo deo nekog ateljea, u
kojem sam i ja, dok slikam, nečija slika? Šta bi onda bila stvarnost koju ja stvaram? Opsena onog koji mene stvara? Ili, njegovo
buđenje?
Želim tu osvetu. Koliko je propišala moja bivša, litru, dve?
Proliti toliko krvi, kao protivtežu prosutom značenju. A na ovom
brodu ima dovoljno kandidata: naivne žene u buržujskom kapricu, ljubiteljke Đokvana i lakih perverzija. Ali, kako? Ma koliko mi Nosferatu namigivao, zaista nemam zube za takvo nešto.
Gurnuti ih sa broda? Udaviti užetom? Pustiti ih da... žive?
Ali, one ne znaju da žive. Da znaju da žive, ne bi im bili
potrebni slikari, portretisti. Ovekoveči me! Oplodi me, to znači
to. Ljubav je rasplod. Trebalo je to da znam, sada ne bih bio
popišan. Nemam ništa protiv čipke i kratkih sukanja, ali u porodilištu su najmekši kreveti, i tamo sam je izgubio. U stvari,
nikad je tamo nisam ni odveo, i zato se popišala po meni, to
jest po Čadoru Nikiforoviču, po mojoj slici, mojoj umetnosti.
Šta će ti žena ako nećeš da je oplodiš? To je rupa koju treba
popunjavati, to je roša u prašini gde derani igraju klikera. I
Argus Books Online Magazine # 15
90