palca duga, oštra, sigurno je njena, boli i peče. Možda sam bio
ljubitelj sado – mazo igara, gaženje, vezivanje, šamaranje, bockanje testisa štiklama, bockanje mozga štiklama, zveckanje štikli svuda, svuda, gde god da se okreneš štikle, štikle, one su u
nekakvoj ljubavi sa trotoarima, one su gorde, one traže svoje
plen.
U Africi, neka plemena kupaju se u kravljoj mokraći, čak i
pijuckaju pomalo, ne znam iz kojih razloga, verovatno ritualnih.
Nisam od takve sorte. Čovek voli da se sveti ženi. Razgovarao
sam sa Čadorom Nikiforovičem i to je rešeno. Dajte, molim vas,
da to obavimo. Nema više šta da se čeka.
Nekoliko gradova je zasvetlelo na horizontu, na nekim obalama, ili su to bili odblesci mesečine, koji su se kresali o talase,
ne znam, nisam želeo da znam, putovanje se nastavljalo, činilo
se da smo galijoti osuđeni na večito grčenje na tuđem brodu o
čijem kursu ne znamo ništa, na kojem se gušimo, trulimo, umiremo. Čovek je spušten u more, vezan užetom, vuče se po talasima. Smeje se, klipan, mislim da je Rumun, ili Italijan, samo
mu glava viri iz talasa. Obred starih moreplovaca: da li smo to
prešli ekvator? Ili su odlučili da ovog ohlade od pijanstva? Sve
se više pletem u mrežu, počinjem da želim da se ovo putovanje
nikada ne završi, mada mu ne znam razlog, ni potrebu. Možda
snimaju film? Da, možda, ljudi tako deluju, kao statisti. Eno,
sviraju neku rusku pesmu, znači da na brodu ima i Rusa, a gde
su oni, ni nevolje nisu daleko. Rusi ništa značajno nisu dali slikarstvu, to je zbog veličine njihove zemlje, gde je sve golemo, pa
se vid gubi i razuđuje u izmaglicama i daljinama.
Žene su se vratile. To su nove, večernje haljine, goli, beli vratovi, hladni i sveži. Nosferatu, čovek za kontrabasom, šacuje te
šije. Sijaju mu oči, daje mi znak. Hvala, ne pijem krv. Počinje
žustro da, takoreći, kontrabasa, Black Batty, to su poveli, to zvuči
pomalo sklisko, ali ljudi skaču, žene belih vratova su oko mene,
Argus Books Online Magazine # 15
88