vajkada, ili su poravnali rupu, ili su, možda, zabranili kišu,
možda je Đokvan zabranio sve što seća na tužne dane, on, pobedilac nepobeđenih.
Prišla mi je dama, ocenio sam da je to po godinama, naime,
bila je mrtva. Žene umiru kada prestanu da zaviruju u tuđe svetove, kada se zatvore u svoje, a ova, siva žena, gledala je kroz
mene kao da sam čaša zaprljana, na suncu, sa muvom na rubu,
i ponudila mi je da sednemo, kraj zgarišta jedne od lomača, oko
koje su, kao ulovljene ribe, u grčevima, još poskakivale umorne
plesačice. Pristao sam. Volim mrtve žene, i jednu, živu, dok je
bila mlađa, Klaudiju Kardinale, zbog očiju i sisa.
Šta se desilo sa Fuselijem?, pitala me je dama. Košmar, košmar to je, cela ta zavrzlama. Jeste li vi čuveni detektiv koji je
istraživao slučaj ukradenih dela Fuselijevih iz zatvorenog muzeja?, navaljivala je gospođa. Počešao sam se po bradi, nisam
znao šta da kažem, možda je i poza Roberta Mičama koju sam
zauzeo, uticala da me pobrka sa nekim, ali sam pohvalio njen
stas. Počela je da mi govori o svom snu, uz tvrdnju da je ona
nevesta Fuselijeva, i da ja moram nešto znati o njemu, inače ne
bih mogao da budem prisutan na ovom brodu. Odmahivao sam
glavom, a ona je nastavila:
Vi se brinete jer ne znate ništa o ukrcavanju. Vi se plašite jer
ne vidite razliku između neba i mora, jer se jedno sa drugim
stapa i, čini vam se, nešto je u tome veoma pogrešno, u nijansi
boje, ili u veličini. Ali, možda je potrebno, na plovidbi, zatvoriti
oči. Pustiti vetar da nosi. Piti blago piće. Pričaću vam o svom
snu. Nema sna. Razumete? Zato je vaš značaj neprocenjiv, gospodine. Morate doznati sve što možete, o Fuseliju. Molim vas,
dodirnite me. Hladna sam, zar ne? Ah, predugo sam mrtva! Ali,
gde vam je lice, gde vam je...
Naravno, svakom se dešava. Četiri burbona mene ošamute,
neko možda izdrži više, ja četiri, onda me prodrma kriza, viArgus Books Online Magazine # 15
84