krenulo od onog debelog violiniste, počeo je da forsira klasiku,
suvu umetnost nikome razumljivu, što je izazvalo negodovanje,
kod žena, željnih plesa, dovoljno pijanih da požele još nešto, ali
se niko nije usuđivao. Kakav je ovo brod, dovraga! Da li da krenem? Transformacija iz Jul Brinera u Stiv Mekvina i – pomor.
No, masa uspe da izdejstvuje kod orkestra, i oni zasviraše tvist
i ostale gadarije. Potonućemo, umalo ne povikah, tabanate kao
sumanuti, i gde je kapetan sa da, ovo je nečuveno! Baš u taj čas,
prođe kraj mene onaj sa belom šapkom i u belim cipelama, hip!,
povika, mada je to, možda, na hik! ličilo i, iako to nisam hteo,
zateče me nespremnog, mislim da sam bio in d midl of a transformejšn, takoreći bejah Jul Mekvin, nekakav Stiv Briner, te ne
uspeh zauzeti pravi stav. Konobar!, povikah smesta, burbon
ovamo! O, bogo, četvrti. Dakle, ovom brodu je, ipak, suđena
titanikovska sudbina, potopiću vas kao što je potopljen Bizmark!
Četvrti burbon...
A možda, čekajte, možda sam ja u ateljeu? Upravo u trenutku
kada se sve ovo dešava, ovo brodoplovstvo koje liči na brodolomstvo, ja sam za štafelajem i slikam, malam, kapljem, prosipam boju kao Polok, sanjam svoje sanje, vizije, ha!, sve je ovo
putovanje u mene, more, mesečina i razbijene flaše!
Kako ljudima dolaze ideje, od čega se prave one šarene stvari
koje vise u ponekim izlozima, to sam hteo reći, utešiti sebe, kao
da nisam na brodu, da, evo, čekam da se osuši boja, pa da nastavim. Čador Nikiforovič, možda se tako zovem. Možda imena
nemam, možda mi i ne treba, tek, neka pišanja treba sačuvati
samo za sebe. Ljudi, bavite se autopišanjem! Vaša mišljenja, vaše
reči, vaše ljubavi, sačuvajte za sebe. O, da, za sebe.
Šta? Ne čujem. Da, uvređen sam. Ipak, moj atelje, moja pravila! Ti, mali, i ti bubuljičavi, ženo ružnog dupeta, nema boja za
vas. Hej, pusti taj kist! Idi, nađi sebi neku drugu ćeliju, ne bavim
se štalama, mada sam voleo krave. Rekla je – ima nešto mračno
Argus Books Online Magazine # 15
82