tala, valjda htevši da posegne za mojom rukom. Čujte, gospođice, možete li mi reći nešto o tom pristaništu?, navaljivao sam,
vrpoljeći se. Ne, ne, ne! Želim da plešem, bila je uporna. Priznajem, plesanje, to su za mene trice, to je za narode žarkih predela
koji idu golišavi po plažama i jedu žuta voća i smeju se puno,
životu i ljudima. Ja nisam takav. Odbio sam. Mislim da se uvredila. Hteo sam se izviniti, reći joj da sam ja melanholičan tip,
samoubilački nastrojen, takoreći, popišane vrste, da nisam vredan pažnje i da bih joj izgazio lepe cipele u kojima se tako graciozno kreće. Rekla je, sramite se, ja sam bosa! Ovaj ples se ne
pleše u cipelama! I zaista, ošamarila me je, da. Slabo mi ide u
životu, u poslednje vreme, priznajem...
Popio sam i drugi burbon. Znao sam da je to bila greška.
Četiri će biti dovoljna da ja pojurim za konobarima. Sa konobarima treba samo oštro – dobar dan, dobar dan, čorbica, kolenica u saftu, pivce, račun, hvala lepo, doviđenja, dođite nam
opet. Njuškala su to, opijaju ljude. Vole novac i rošave noseve.
No, popio sam, nije se moglo nazad.
Rešio sam da zauzmem pozu Jul Brinera, što će reći, naslonio sam se na brodsku ogradu, podbočio se jednom rukom,
savio sam levu nogu u kolenu, spustio obrvu i dovršio piće. Pa
da vidimo, gospodo, šta se ovde zbiva, kakav je ovo brod, ko je
ko i gde mi to idemo!
Dobar potez. Odmah sam primetio izvesna šacovanja, ženska, muška. Priđe mi jedna, frajla kakvih ima u ravničarskim
podnebljima, pita me jesam li glumac. Tutanj, mala! Konobar!
Ovamo. Treći burbon, dobro, ivica noža, jasno, no, treba ispitati
granice. Zagledaju me, komentarišu, da li je to on, jeste, ma nije,
ko ga jebe. Samo brinerovski, neka vidi žgadija sa kim ima posla.
Sa podijuma, gde su muzicirali, pređoše na neke, meni nepoznate, kompozicije, a to je, kako sam mogao da primetim,
Argus Books Online Magazine # 15
81