fetiš, ili to radiš za novac, priznaj, poznato je da je gospodin Nikiforovič dobrostojeći čovek, on plaća da se piša po njemu. Priznaj!
Naravno, ništa nije htela da prizna, već je navukla gaće, obula
štikle i, dok je izlazila, dobacila mi – sreća tvoja pa sam na dijeti.
Dobro, jasno je o čemu je reč. Možda moja umetnost nije
neka vrla i krasna, i tako dalje, ali sam kao ljubavnik, u krevetu,
bio kao top. Vreo, zreo i ceo! Ostajali ožiljci su, a na raskršću
svakom, samo pravo, zna se. Čujte, da li je ova priča o promašenoj ljubavi, ili bekstvu od žene ili bilo čega, ne znam. Možda
je i o ljudima koji žele da me uklone, ako ni zbog čega, a ono
zbog toga što sam nevažan, što ništa ne znam, i ne glasam na
izborima. Sa Čadorom Nikiforovičem i njegovom nezgodom
izazvanom urinarnom kritikom dugogodišnje mi dragane, završila se moja karijera slikara, a počela, kako se čini, povest
sumnjivog lica (sumnjivi su, uvek – ostavljeni muškarci, navijači
klubova crvene boje dresova, ljudi koji piju iz flaša, slepi putnici
na brodovima).
Dakle, plovio sam. Neću reći da li je to bilo jezero, more, ili
nešto treće, voda je voda, tek, plovili smo, sve je to ličilo na mastilo, mrklinu nekakvu, da nije bilo već pominjane mesečine,
pomalo uštogljene, priznajem, ne bi bilo nikakvog orijentira,
valjda smo, ko zna, uplovili u neki Stiks, Letu, ili neku sličnu
reku koja vodi na mesta koja nisu baš prijatna, gde ima mnogo
mrtvih, ona mesta o kojima su stari bardi voleli da pišu Odiseje
i o tome kako je Odisej prevario Kirku, zaobišao Scilu i Haribdu,
takoreći, o Hadu.
A možda, možda je to sve posledica jednog pišanja. Čujte,
zaista sam se osećao kao popišan. Nisam, doduše, žuto osetio,
poput Čadora Nikiforoviča, po svom licu, ali, družba je družba,
a nužda je nužda. Ipak, dosta o tome...
Argus Books Online Magazine # 15
78