Gledalac će primetiti da je jedno od glavnih obeležja navedenih akterki – usamljenost. One su – čak i u slučaju Lori („Noć
veštica“), naizgled dobro socijalizovane ali drugačije (pri čemu
ćemo tek u nastavcima pomenutog filma shvatiti zašto) – izopštenici, crne ovce u školi, u kući ili na svemirskom brodu. Ta izolovanost nije rezultat njihovog, na primer, fizičkog izgleda, već
osećanja nepripadanja ambijentu ili timu, ili – kod Keri – izloženosti izrazito neprijateljskom, siledžijskom okruženju vršnjaka.
Nakon Ripli, usledio je korak dalje, u vidu žene-policajca,
naučnice, ili forenzičarke, posvećene svom poslu, žene u odličnoj psiho-fizičkoj kondiciji, natprosečno inteligentne, lepe, ambiciozne, odvažne. Ovaj prototip funkcioniše kao deo muškog
tima, ali se kolege muškarci prema njoj odnose sa određenom
dozom strahopoštovanja i ravnopravno sa njom dele najzahtevnije i najopasnije zadatke. Mlada agentica Klaris, iz kultnog
ostvarenja „Kad jaganjci utihnu“ (1991), iako početnica, vična
je da rešava mozgalice super inteligentnog kanibala koji joj pomaže da otkrije identitet serijskog ubice. Trauma zbog jagnjeta
koje nije uspela da spase u detinjstvu prepliće se sa simbolikom
čaura leptira koje ubica ostavlja u ustima žrtava: tek kada uspe
Argus Books Online Magazine # 15
71