vima, i nakon četiri sedmice teškog bolovanja, uspeo sam da
ustanem iz kreveta. Samo, to što je s postelje ustalo, to više nije
bila ista gradivna jedinica, to više nisam bio ja.
Znao sam da tako osakaćen ne mogu više obavljati svoju
društvenu ulogu. Moj doprinos zajednici Sto i jedan je bio degradirani na samo teoretsku osnovu – mogao sam komunicirati
propisanim surama, ali nisam više mogao da ispunim ni jedan
zadatak muškog aspekta; da kopam, žanjem, lovim, idem po
gorivo. Moje beskorisno prisustvo u materijalnom obliku je, s
toga, bilo samo privremeno.
Čak i uteha da ću kroz četiri ili pet godina postići večnost
sa zajednicom, činila me je gorkim i besnim. Od ranog jutra pa
do kasne večeri, ležao sam u kolibi, gnevan na sve: na sebe, na
sopstveni patrljak i na život ovaj, i na život večni. U košmarima
mi se vraćalo škripanje hitina i krckanje kostiju. Jednom dnevno,
prilikom zajedničkih molitvi, viđao sam samo sažaljive poglede
zajednice. Parazit; mrtvo meso koje uskoro treba odstraniti,
bubnjalo mi je u glavi. A kada mi je nakon par meseci te muke,
Totem izrekao suru o neophodnosti održavanja brojčanog stanja, osetio sam kako me obuzima jedno vrlo nezajedničko osećanje – želja da se okrenem i od Sto i jedan zauvek otćopam.
Razlog je bio neprihvatljivi totemov izbor plodonosnog partnera. U slučajevima kao što je moj, sure su predviđale da bi
mesto koje ostavim za sobom trebao da preuzme moj potomak.
S kojom jedinicom Sto i jedan bih taj sveti zadatak obavio, nije
bilo moje da biram, ali sam kao svojevrsnu uvredu primio vest
da je moja odabrana partnerka zacelo Lejla. Nisam mogao da
verujem. To je, mislio sam, kazna zbog neobavljenog zadatka.
Sto i jedan želi da me ponizi. Ko bi se, uostalom, sa Lejlom izborio?
Uprkos mojim najčemernijim očekivanjima, Lejla se nije
bunila. Nije nepropisanu reč rekla, čak mi se i prikladnim suArgus Books Online Magazine # 15
52