Filip Nikolić
STO I JEDAN
Bio je to početak kraja jedne epohe. Kao što je razumno
pretpostaviti, toga u datom trenutku uopšte nisam bio svestan.
Ko misli o epohama suočen sa skandalom? Pametovati o varljivosti istorije pred Lejlinim odurnim i nečovečnim ponašanjem?
Istovremeno sam se osetio osramoćeno, i užasnuto, i ljutito.
Stajao sam, zaslepljen jutarnjim suncem, i pokušavao da čitavu
stvar ignorišem, u nadi da ću sutra sve pripisati halucinaciji...
Ili košmaru.
– Zero, molim te – rekla je Lejla.
Zero, to je moje ime. Za deset i šest godina koliko se poznajemo, Lejla me nikada nije oslovila po imenu. Imenovati lični
aspekt kao prolazni deo bezvremene celine, osloviti Sto i jedan
a obratiti se njegovom najsitnijem, ćelijskom delu, to nije mala
stvar. I to pred svima, dok smo štelovali opremu. Samo se tako
pojavila, niotkuda, i bacila mi ime pred noge, kao bombu spremnu da eksplodira.
Da se na tome završilo, stvar bi se nekako izgladila. Privremena histerija; svakome se to pre ili kasnije desi. Možda je, nadao sam se, niko nije ni čuo, mada su takva razmišljanja bila
nategnuta.
– Zero – obratila mi se, dakle, i ja sam zaboravio da treba da
dišem. Osetio sam poglede ostalih kako mi progorevaju potiljak.
Pogledi što sinergijom ogoljavaju mene i Lejlu, crnobelim rendgenskim snimkom pred kojim se ništa ne može sakriti i ne
postoji ni jedna tajna. Kap znoja mi se srozala niz nos. A onda
je Lejla uradila nešto još gore.
Argus Books Online Magazine # 15
47