duševne i telesne bolove. Nosim sa sobom niz žileta u kutijici,
izvlačim ih kad mi je potrebna publika i rezuckam samu sebe.
Može mi se. Ljudi to ne znaju, ali kod mene sve zarasta i nikad
mi ne ostaju ožiljci, čak ni najmanji tragovi sakaćenja i povreda.
Ako poželim, za par nedelja mogu da izgledam sasvim neprepoznatljivo, a ožiljci će zarasti. Ljude je lako impresionirati samopovređivanjem, jer većina potajno voli da gleda kako se neko
samopovređuje. Ljude potajno impresioniraju nakaze ali to vam
nikad, nikad neće priznati. Oni ne znaju da se ja regenerišem,
zato su impresionirani mojim naizgled ireverezibilnim sakaćenjima. Gledaju me kao čudo, fascinirani su. Gledaju moje rane
i potajno uživaju u dubini samosakaćenja, u svakom novom
šiljku, isturpijanom zubu, posekotini, novoj blistavoj tetovaži
na upadljivom mestu. Mogla bih da se polijem benzinom i spalim, a oni bi i dalje bili fascinirani. Okružena sam fascinacijom,
gledaju me sa pohlepom i željom da dobiju još. Ja sam šou, cirkus, kao da nisam ljudsko biće nego predstava, samo za gledanje
i perverzno uživanje. Brzo mi to dosadi. Par nedelja kasnije,
nakon rada na novoj transformaciji, neprepoznatljiva sam.
Sledi niz daljih promena kojim menjam identitet, neke uspele, neke ne. Bila sam „pixie dream devojka“, zatim pankerka,
hevi metalka, hipi, militantna, intelektualka, čak i beskućnica.
Tražeći mesto da se uklopim, prošla sam niz varijacija u psihičkom i fizičkom smislu. Najduža faza mi je bila faza fine, smerne
žene, idealne majke i domaćice, lepe i obrazovane taman koliko
treba, ni previše, ni premalo. Bila sam suština proseka, balansa
i zlatne sredine, koliko je god to bilo u mojoj moći. Skoro odmah na početku te faze sam se udala. Tu sam brzo uvidela svoju
grešku jer sa dvoje male dece ne možete tek tako da pobegnete
od svog identiteta. Suprug je bio dobar čovek, po većini društvenih standarda. Ponosan na svoju malu porodicu, na svoju
vrednu i skromnu suprugu, i sam je bio vredan i spreman da
Argus Books Online Magazine # 15
33