Док стојим гледајући у правцу свог живота, покушавам да замислим будућност која се смеши нама, данашњим средњошколцима.
Као трен, попут трептаја ока, протекло је осамнаест година наших живота. Пунолетство које стаје у ову, једну једину реченицу. Некада деца, сада су млади људи, који су стекли грађанска права, али и обавезе.
Али, живот није исто што и пољем проћи. Ма стазама које нас воде у будућност има пуно кривина, странпутица и препрека. На нама је да их избегнемо. Надам се да ћемо у томе успети. Корачаћемо гордо, али и опрезно. Некад брзо и плашљиво, попут зеца, некад споро и стабилно, попут корњаче.
Ходаћемо животним стазама, усмерени знањем које су нам усадили наши родитељи и наставници. Оно ће нам бити водиља на том путу, попут звезде у мрачној ноћи. Некад ћемо се срести са дилемом који је пут бољи, сигурнији, прави? И тада ћемо морати да слушамо себе, свој осећај и своју интуицију. Данас је неко ново време, људи су некако другачији него у време када су нашим путем корачали наши родитељи.
Да ли су искушења која нуди наша стварност већа од оних изазова које имађаху претходне генерације? Да ли људи бејаху бољи некада или данас? Размишљам о томе, али одговор не налазим.
А можда одговора на ово питање и нема. Хватам себе да користим имперфекат. То је прошлост која траје. Можда је управо одговор у томе. Да се све понавља, истина у другачијим околностима.
Некако ми се чини да је то грм у коме лежи одговор на ово питање. Свако време има своје бреме. Данашњица наше генерације свакако је другачија од прошлости, али и будућности. И да човек живи хиљаду година, оне би прошле као трен, јер године су ту да дођу и оду, а на човеку је да се прилагоди сваком времену и свакој ситуацији.
Не мењају се времена, мењају се људи. За све у животу човек се мора помучити, али ће и задовољство, то јест сатисфакција због постигнутог бити већа сто је већи изазов.
Искрено верујем да моји другови и ја стамено стојимо пред изазовима на које нас ставља данашњица и да ће нам будућност донети сигуран корак којим ћемо корачати кроз живот.
Давид Јовановић III6