Често одлутам у неки свој свет, понекад и самој себи непознат... У један кутак своје душе, свог бића, где се суочавам са оним између сна и јаве. Можда баш тамо кријем оне тајне и мисли које ме најбоље описују, а које никада не показујем. Сурова реалност научила ме је да некада свој идентитет треба сачувати, како не бисмо били повређени. И тада, када поставим себе на позицију где мислима и машти дајем за право да оду у потпуно други свет, уздахнем и кажем: „Ех, да се ја питам, све би било другачије...“
Нас стварност понекад збуњује, и ја јесам још увек млада, али довољно зрела да схватим у каквој се ситуацији налази цела наша земља. Довољно сам зрела да видим све те несрећне људе, мајке које су остале без своје деце, браћу и сестре како плачу за својим ближњима..., сиромашне како боси и гладни шетају пустим улицама једва преживљавајући дан. И да се ја питам, то никада не бих дозволила. Сви смо ми људи од крви и меса, сви смо исти под овим небом и заслужујемо иста права. Заслужујемо да будемо срећни и да ново јутро дочекамо са осмехом на лицу. Када бисмо боље погледали, видели бисмо да и они који се смеју нису срећни. Испод тих маски скрива се по једна тужна прича сваког од њих. И, када бих имала ту моћ да променим нешто, било би то да прво свим људима нацртам осмех на лице, који би поносно носили. Не знам зашто, али, на саму помисао промене, до мисли ми допре и политика. Никада се не бих упустила у тај свет, међу људе са милион обећања, али постављајући себе на њихово место, потрудила бих се да живот народу учиним бољим, успешнијим, са мање брига и проблема, јер данас, то је све што људи могу очекивати од новог сутра. И управo такве ствари наводе ме да се запитам како се наша садашњост може учинити бољом.
Наравно, постоји и други део мог тајног света, испреплетаног мислима и осећањима. Када бих имала право да одлучим, људима бих дала моћ вечне младости, моћ враћања најлепших тренутака живота. Дала бих им шансу да се врате у прошлост и исправе своје грешке. Једноставно, само бих се трудила да буду срећни и да уживају у животу. Не бих дозволила да се неко свесно уништава, да свесно руши свој живот и пре него што почне да га гради. Потрошила бих сву своју енергију како бих спречила конзумирање дроге и наркотика, поготову код својих вршњака, који нису ни свесни последица.
На крају самог путовања кроз сурову реалност и маштање, зауставила бих се на станици где се запитам шта са својим животом. Да ли негде неко мисли о стварима као ја, да ли би се бринуо о мојим проблемима да зна да их може решити... макар и кроз маштање.
Била би ово дуга мисија за мене, са безброј питања и наде за остварењем бар неких од жеља. Међутим, брзо бих се вратила у стварност, када би ме тргнула нека нова вест и сазнање о несрећној судбини људи... А тада, поново бих изустила ону једну мисао, полугласно уз слаб уздах, ''Ех, да се ја питам...''.
Наталија Василијић, I2
Да се ја питам...
19