Кад сам била мала,
учила ме мама –
за сваку услугу
треба рећи хвала.
Ако неком треба
у нечем` помоћи,
застани, успори,
немој само проћи.
Кад у школу пођох,
видех није тако,
ал` ја своје знање
нећу мењат лако.
Покушах на неке
да утичем ја,
ал` због свега тога
остала сам сама.
Верујем што каже
пословица стара –
„Лепа реч и осмех
сва врата отвара.“
Али сви су љути,
нервозни и бесни,
ходници, улице,
пролази им тесни.
Нико ником неће
ништа да прећути,
и не само речи,
погледи им љути.
Па се сада питам
докле ће то тако,
зар насмејан бити
баш је тешко јако?
Мислим да би много
ми срећнији били
сву мржњу и завист
кад би одбацили!
Схватили би тада
да разлике наше
могу да нас споје,
а не да нас плаше.
Јована Матијевић, I2
чујте вршњаци
18