Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 96

Суштина поетике | часопис за књижевност Земља | Александар Стевановић Више је пао на колена него што се спустио. Једно време је само тако клечао, без икаквог покрета, а онда лагано, најпре прстима, додирну бразду. Затворио је очи и почео да понире. Најпре је ишло лако, земља топла, растресита, сува, а затим теже, јер је бивала сабијенија, хладна, влажна. Шаке су му већ биле прогутане, али је наставио, упирући свом снагом, све док не осети бол испод ноктију. Издржао је пар тренутака, застења, па поче да их извлачи, споро и опрезно, као да вади нож з дубоке ране. Окрену дланове и принесе их лицу. Запахну га киселкаст мирис. – Хајде, дедино, да мало седнемо и да се одморимо. – Идем, деда. – Тако, седи. Реци ми, какве су ти руке? – Блатњаве, влажне. – Зашто? – Од земље. – Од земље. Немој још да бришеш руке. Шта нам земља даје? – Да једемо. Храну. – Она нам даје храну, а храна нам даје…шта? – Снагу, и да порастемо. – Тако је. Даје нам снагу и да ти деди порастеш велики и јак. Шта си почео да учиш у школи? – Азбуку и бројеве. То учимо да би знали да читамо, пишемо и да рачунамо. – Е, добро… Реци ми сад, какве су ти руке? – Па, прљаве… и суве! – А какве су моје руке? – Суве и испуцале. – Видиш како нам земља даје снагу, али и узима. Што си више са њом, више ће давати и више узимати. И тако је са 96