Број 48/49 Суштина поетике | часопис за књижевност - Page 93

Суштина поетике | часопис за књижевност Невена Милосављевић | МЕСЕЧЕВА СОНАТА (1990) Круни се полако уморно срце моје Као мекане латице дивљих ружа, Што беспућем расуле су трнце своје, Па крвљу тепих звездани се пружа. У души ми птице умиру певајући Ђулијети драгој Месечеву сонату, Све ноте утихнуле у трен сневајући Њену сјајну косу, увојцима богату. И сен ми паде на ум ивице јој броша, Орхидеја драгим камењем опточена, И не бих сен тај дао ни за тону гроша, И пупољак јој уста медом расточена. Она је све жене пером у стих сковане, Све музе и виле у сан дошле песнику, Њене су очи песмама мојим оковане, А стихови јој моји вечни рам за слику. Ирена Бодић | * * * (1958) У даљини модри пружни прагови Дрхте од нестрпљења. Који је смисао тих малих чамаца Што се тако зибају, смеју шкрипаво Под уснама, у оку, у трбуху? Повлаче се напред - назад Неплачевне крвопије, кроз 93